Уска скоро празна калдрмисана улица, у којој су амбуланта, школа, црква. Прво место где су још 1998. године, почеле отмице и убијања Срба.
„Било нас је много више, у општини Ораховац нас је било око 5.200, сада нас има само у Великој Хочи, која је српско село, и овде у овом делу Ораховца око цркве. Остала села су обесрбљена, нема тамо више наших становника“, прича мештанка Оливера Радић.
И поред 84 жртве прогона албанских екстремиста, група упорних Срба не одустаје.
„Раније се живело у целом граду, свуда широм Ораховца су живели Срби, било је у доњем делу Ораховца блокова целих улица у којима су живели Срби, у стамбеним зградма су заједно живели са комшијама, стан до стана, али остали смо, опстали смо, 20 година опстајемо, јако је тешко, надамо се да ћемо опастајати и даље“, истиче Радићева.
Старији су навикли на недаће, за младе понестаје перспективе.
„Тешко се живи, видите сами како је. Деца заврше школу и оду, нема посла. Само су стари људи остали овде. Из Велико Хоче долазе овде, Ораховчани одлазе. Тешко је, не можемо даље да идемо, имање имамо, не можемо да се крећемо, не смемо“, говори нам 86-годишње Димитрије Мирковић.
„Живот као у свим енклавама, живи се тако. Омладине мало има, за омладину је најтеже, не раде“, казала је једна мештанка.
Посла нема, српска земља узурпирана, а некада није било тако.
„Имам виногард, они су ми струју давали, воду.. све. Живели смо много добро, али сада како ће да се живи, Бог зна“, каже дека.
А вера и црква су остале једина нада преосталим Ораховчанима, чији ни мртви немају мира.
„Црква је свакако стуб останка и опстанка овде, није ни случајно што смо ту око ње окупљени. Редовне литургије, имамо свештеника празником, недељно, имамо акатист Пресветој Богородици петком. Тако да нам то даје снагу, даје нам енергију. Знамо да није први пут у историји да људи живе тешко. Има много записа историјских где су појединци писали о томе како им је било тешко и како су забележили неки тренутак када су мислили да не могу даље, па се даље ишло, и опет нас је било, а ја се надам да ће нас опет и бити“, додаје Радићева.
Некада је Оливера са сватовима и српском заставом, из родне Велике Хоче, дошла у Ораховац. Нада се да ће и неке нове младе генерације заиграти свадбено коло улицама овог градића и да ће и у доњем делу махале, одакле су Срби протерани, слободно запевати „Ораховцу, башто рајска“.
