Евроамерички „поспремачи“ туђих историја, култура, етичких назора и живота без сумње ликују. Њихови, како би рекао недавно упокојени академик Предраг Пипер, „предрадници на терену“ – разни натофили и бриселофили те свакојаки други сатанофили, и неукофили, из српске ће се престонице и каљуге сопственог интересног „бивства“ још једном поклонити „мудрој политици“ вође и увећати своје банковне рачуне. Српски пак народ који се још увек руководи поруком епске нам мајке „Немој сине говорити криво…“ изнова ће гинути од стида. На листи оних земаља које су гласале за суспензију Руске Федерације из Савета за људска права УН налази се и Србија. Ако је српски глас при претходној осуди „агресије“ могао бити и био правдан наводном доследношћу и бригом за Косово и Метохију, чиме се то може правдати подизање руке у потоњем случају? Које је то видеозаписе самохвалисави „нови Пашић“ видео који доказују свесно кршење људских права од стране руског државног руководства и руских војника на терену Украјине? Ако ли ће срамни чин изнова образложити залуђеном пуку као морање „у интересу Србије“, чему онда клицање о тобоже самостално вођеној политици, неутралности и сл.?
Власти Србије (не и Срби) придружиле су се и овог пута вековним баштиницима зла који су, на пример, аустралијске Абориџине прогласиле дивљим животињама које свако може ловити, касапити и деловима њихових тела китити европске музеје. Власти Србије (не и Срби) придружиле су се онима који обилатом потрошњом убилачких средстава (таман као Кинези пиринча) диљем света читав последњи век финансирају живот сопствене „пастве“. Какав ли је живот који се одржава смрћу милиона недужних људи широм света (од Хирошиме и Нагасакија преко Вијетнама, Србије, Ирака, Либије, Авганистана…)? Власти Србије (не и Срби) стали су на страну оних чији су бомбардери о Васкрсу деведесет девете у помамном олбрајтовању и блеријади понад Србије истресали смртоносне товаре посред српске молитве, убијали нам малене Милице, Владимире, Јулијане, сатирали гробове и мостове, све наше Алексинце и Сурдулице. Власти Србије (не и Срби) стале су на страну оних под чијим су патронатом извршени масакри на Ливадицама, масакри, у истом дану и у житном пољу, староградских Јанићијевића, Стојановића, Одаловића, Живића, Цвејића, Декића, Тепшића, масакри обилићких Столића те Миросављевића, гораждевачких Јововића, Дакића, грачаничких Поповића, приштинских Башића, Томановића… Власти Србије (не и Срби) стали су на страну прогонитеља Достојевског Толстоја, Чајковског и иних руских мислилаца и уметника који су својим делима и идејама свејединства оплеменили читав свет. Коначно, власти Србије (не и Срби) стале су на страну изнова повампиреног евроамеричког нацизма.
Српске власти (не и Срби) погазиле су сећање на Михаила Григорјевича Черњајева, генерала који се 1876. витешки борио за слободу Србије, на пуковника Николаја Рајевског који је у истој борби положио и свој живот. Српске власти (не и Срби) погазиле су сећање на близу 30 милиона Руса и других припадника совјетске државе који су дали живот за слободу, искрено верујући, неке боље Европе. Власти Србије (не и Срби) гласале су против Максима Терентјевича Суворова који је почев од 1826. изнова и несебично описмењавао Србе притиснуте аустроуграском чизмом. Власти Србије (не и Срби) наругале су се Владимиру, Игору, Роману, Алексеју, Вјачеславу, Генадију и многим сличног имена пристиглим 1999. г. из земље, једине која се по речима славног Немца Рилкеа, „граничи са Богом“ без чије медицинске и друге помоћи многи косовскометохијски сужњи не би преживели. Власти Србије (не и Срби) омаловажиле су све напоре руских представника у Уједињеним нацијама да сачувају територијални и морални интегритет Србије, све напоре група и појединаца – научника, уметника, свештеника да, материјално и морално, помогну пострадалом народу Косова и Метохије. Како ли се осећа Жења, мој и пријатељ свих Срба, данас и у Београду? То је онај Евгеније Баранов који је своју косовскометохијску мисију започео 1998. у Девичу, потом снимио најбољи документарни филм о Косову и Метохији, па не прекидајући везу са нашом светом земљом, и данас са места директора Руског дома у Београду, на нешто другачији начин, наставља давно започети посао.
Српске власти су гласањем у Уједињеним нацијама стале на страну виних а против невиних, укључујући и Украјинце, тренутне жртве евроамеричке стратегијске и медијске помаме са свим обележјима, већ виђеног, нацизма.
