У тексту „Реприза косовског слома – дуга ноћ за Србију“, објављеном 7. 4. 2022. у дневном листу Данас, професор емеритус Алфа универзитета Љубомир Маџар покушао је да образложи своје виђење пожељног решења Косовског питања.
Оно нам, у најкраћем, сугерише неопходност потпуног и неповратног одустајања Србије не само од своје јужне покрајине него и од Срба који су онде остали да живе.
Ово волшебно „решење“ Маџар заснива на голом субјективном погледу на Косово и Метохију као подручју које је за Србију само „несрећа“, „штета“ и „терет“.
Иако са оваквим произвољним тезама нема смисла полемисати, потписници овог текста, ако ни због чега другог а оно због наслова поменутог „диспута“, осећају дужност да укажу на пример једног неодговорног приступа надасве озбиљном питању.
Маџарев текст врви од празног наклапања о теми која је свакако полемична, али уз услов да се та полемика заснива на озбиљним чињеничним и мисаоним претпоставкама.
Без тога, свака дискусија представља слободно изношење површних утисака, пре неголи и најмањи допринос разумевању проблема.
Маџар у свом слободном саставу показује необјашњиву историјску амнезију и неразумевање правних чињеница.
Ако оставимо по страни његово више него спорно разумевање вековног проблема положаја Срба у Хрватској, његово тумачење питања Косова и Метохије напросто не одговара елементарним чињеницама.
Србија – произлази из тог тумачења – не може да „посегне“ за својом територијом, јер је неко други – албански сепаратисти с Косова и Метохије и западне силе – већ посегнуо за Србијом.
Ако је највећи проблем за Србе изван Србије – а Маџар ту убраја и косовскометохијске Србе – покушај државе Србије да брине о њима, тада нам аутор сугерише да Србија, за разлику од других европских земаља и мимо тзв. европских вредности, треба да се одрекне права (и обавезе) који се сматрају легитимним у случају свих других европских држава.
Маџарева теза није само културрасистичка, будући да српски народ и српску државу сматра морално и интелектуално недораслим за заштиту основних права, него – верује њен аутор – Срби изван Србије напросто треба да буду препуштени властима суседних држава (и „држава“).
При томе не треба заборавити да неке од њих имају идеолошки континуитет с НДХ, а друге су у темеље своје „државности“ положиле хиљаде убијених и протераних српских цивила, поред осталог и ради трговине људским органима.
Маџар не види никакав проблем на другим странама, јер је мишљења да су „нашом наопаком политиком безмало (су) сви косовски Албанци задојени непремостивом аверзијом према самој помисли о некаквом враћању у састав државе Србије“.
Дакле, његово идеолошко-интерпретативно исходиште је априорна идеја српске кривице, која ео ипсо ослобађа кривице све остале колективне актере – и ретроспективно и проспективно.
Све и да је тачна оцена о штетности „мешања“ Србије у прилике својих сународника из окружења, умесно је поставити питање шта нам Маџар оваквом тезом поручује: да Срби изван Србије треба да буду препуштени на милост и немилост тамошњих доказано ненаклоњених политичких чинилаца?
Ако већ нема сународничку емпатију, шта је са оном елементарним људском? Ко би, дакле, те људе требало да заштити ако се Србија већ „дисквалификовала“? Европа?
Запад?
Добро смо видели и запамтили како то у пракси изгледа.
Маџара то проживљено искуство ни најмање не дотиче.
Маџарева неразумевања и неспоразуми са елементарним чињеницама нису пука случајност, што се може видети и по неким етно-синтагмама које користи.
Он нам, манипулативно и по угледу на западни манир домишљања нација и народа, кад год се треба обрачунати са некооперативним историјским народом, открива нешто попут „косовског народа“.
То би требало да буду „грађани Косова“.
Из контекста се ипак види да је реч о косовскометохијским Албанцима.
На Косову и Метохији народ су, дакле, само Албанци, тј. једна национална мањина унутар Србије, пре него је – инсинуира емеритус – дошло до њеног „насилног запоседања“.
Ако професор емеритус Алфа универзитета као економиста не мора бити упућен у прецизну правно-политичку номенклатуру, а не мора, поставља се питање зашто се уопште уплитао у материју чији су му основни појмови сасвим непознати?
Дубина Маџаревог хотимичног неразумевања правне позадине Косовског питања ипак је поражавајућа, без обзира на то што се крајње смело усудио да се бави питањима коју су за њега терра инцогнита.
Он каже: „Косово је отцепљено од Србије у једном очигледно изгубљеном ратном сукобу“, те „ШкЋако, међутим, бранити нешто што ти је већ одузето“?
За његу се појмови отцепљење, одузимање, отимачина синоними.
То би можда и било тачно да нема права, тачније међународног јавног права које довољно јасно раздваја правно санкционисано, односно конвалидирано отцепљење, од пуког отимања силом.
Нечувани мањак правне културе, будући да је за њега право равно „праву“ јачега, некадашњи професор Универзитета у Београду „оверава“ следећом тврдњом: „Никаква еквилибристика у тумачењу Резолуције 1244 не може оспорити, још мање побити ту елементарну чињеницу“.
„Еквилибристика“ – то је шифра за оно што Маџар не познаје, али се тога уопште не либи, већ, напротив, на незнању гради своје „стручне“ анализе.
Но и да нема никаквог другог права осим „права“ јачега, баш се у том случају не би смело тврдити да је Косово и Метохија „неповратно одвојено“, јер у међународним односима нема трајно јачих и трајно слабијих.
Љубомир Маџар жели да нас увери да је сврха његовог прилога пледирање за добробит Србије: „ШрЋеинкорпорирање Косова у Србију немамо никаквих изгледа, а кад би се то враћање Косова у састав матице неким миракулазним обртом и догодило – била би то катастрофа за Србију Ш…Ћ Незамислива је Скупштина Србије у којој би у њен нормалан рад била укључена петина косовских Албанаца у својству народних посланика.“
Пре свега, присуство представника косовскометохијских Албанаца у Скупштини Србије није обавезно, као што, уосталом, предвиђа Пројект реинтеграције Косова и Метохије у састав Србије који су сачинили стручњаци Покрета за одбрану Косова и Метохије.
Тај пројекат утврђује довољан степен аутонимије за Косово и Метохију да та врста парламентарног представништва није ни потребна.
Уосталом, постоје земље у Европи у чијим парламентима има и више од петине (а Маџарев проценат је нереално висок) посланика несклоних таквој држави (нпр. Летонија, или Шпанија, обе чланице ЕУ), што показује да је то могуће.
То да ли Србија има изгледе да у догледно време реинтегрише Косово и Метохију не усуђују се да предвиђају ни они који се разумеју у историју.
А то да Косово и Метохија никада неће моћи бити враћено у састав Србије може да тврди неко ко је, или потпуни аналфабета за историју или неко ко је злонамеран.
Господин Маџар је овим прилогом показао завидну игноранцију. Ипак, није се само на томе задржао.
Он каже: „Изгледа да нема решења прихватљивог за обе стране и да је суђено да једна од тих група постане невољна мањина. Нека свако одвагне сам за себе да ли је већа штета да се то догоди Србима, којих је на Косову преостало око 150.000, или Албанцима којих је тамо неких 800.000.“
Бравурозно!
Господин Маџар је показао потпуну непристрасност када је реч о припадницима свог народа, пошто му је добробит бројнијих Албанаца „објективно“ веродостојнија од добробити малобројних Срба.
Он се, притом, не пита како је дошло до тог бројчаног распона и радикалне редукције броја Срба, колико је насиља његов народ истрпео – управо од оних којих је сада „неких 800.000“.
Маџара то не занима, он признаје само „реалност“ – макар она била створена вишестолетним и систематским насиљем над српским народом.
На концу, врли професор Маџар није само апологета силе и насиља него, по свему судећи, и бранилац онога што он назива „косовским ослободилачким покретом“.
Под „косовским“, јасно је, мисли на „косовски народ“, а „ослободилачки“, верујемо, денотира злочиначку „ОВК“.
Маџар, дакле, не оправдава само насиље ин абстрацто него је и апологета тероризма којим је уништаван његов народ.
Стари је парадокс политике што се у њена, понекад веома сложена, питања легитимно укључују и дилетанти.
Самим тим, то је нешто што се мора трпети у име начела демократије и слободе изражавања. Али, високи ниво политичке културе овај проблем регулише обичајним регулама, као што је лични осећај позваности и мере. У Србији такав ниво није достигнут и слови као недостижан идеал. Ако је ичему допринео, прилог професора емеритуса Алфа универзитета додао је јоту тежине рђавим политичким обичајима данашње Србије.
Проф. др Митра Рељић
Проф. др Слободан Самарџић
Проф. др Милош Ковић
Проф. др Часлав Копривица
Проф. др Душан Пророковић
