Покрет за одбрану Косова и Метохије

Зоран Чворовић: Вектор опстанка

Зоран Чворовић

Актуелна спољнополитичка концепција Србије позната „као четири стуба“, како то примећују у једном раду Александар Гајић и Слободан Јанковић, „никада није доктринарно разрађена у писаној форми“, а њене деклараторне почетке поменути аутори проналазе још „у инаугуралном говору председника Бориса Тадића 2004. године“.

Да за ондашњу владу „демократа“ спољна политика с ослонцем на „четири стуба“ није била израз озбиљног уверења и као таква стратешки програмски циљ, потврдио је 2011. у интервју „Политици“ тадашњи помоћник министра спољних послова Здравко Понош. На новинарско питање да ли су „’четири стуба’ наше спољне политике (ЕУ, Русија, Кина и САД) данас само реторичка фраза“, Понош је одговорио како су „ти стубови реалност модерног света, а не наш избор“. За разлику од „четири стуба“ која су нужност реалности, прикључење ЕУ је ствар избора, пошто је, по Поношевим речима, „ЕУ посебан случај, с обзиром на наше опредељење за чланство“.

Прихватајући политику „четири стуба“ као нужност диктирану пре свега све јачим присуством Русије у Србији, нарочито после ратификације енергетског споразума 2008. године, „демократе“ су се надале да ће процес интеграција Србије са ЕУ претворити политику „четири стуба“ у фразу без садржине. Стога у поменутом интервјуу Понош истиче како ће за оцену спољне политике Србије „критеријум све мање бити ниво односа, а све више степен интегрисаности“.

Неискрено опредељење

 

Израз неискреног опредељења „демократа“ да воде спољну политику „четири стуба“ било је трогодишње одуговлачење закључења споразума о стратешком партнерству с Русијом, чије потписивање је први пут било најављено још 2009, али није било реализовано до силаска власти „демократа“ 2012. године. Оклевајући да прихвате реалност глобалне мултиполарности, прозападне политичке снаге у Србији све више су се удаљавале не само од Москве, као све респектабилнијег „играча“ на Балкану, већ и од српског бирачког тела, које ни у постпетооктобарским колонијалним условима није престало да већински буде национално и проруски оријентисано.

Тиме што су „демократе“ крајем прве деценије 21. века почеле да губе контролу над Србијиним друштвом, отварала се могућност Русији да оствари независни утицај и продре у сферу „меке моћи“ у којој је колективни Запад имао монопол. У таквој ситуацији Вашингтон и Брисел нису могли себи да дозволе да, бранећи једну власт која није успоставила ефективну контролу над патриотским и русофилским већинским делом српског друштва, прокоцкају све ратом и „наранџастом револуцијом“ стечене тековине.

Корак даље

 

Тада је тандем Николић–Вучић, на челу новоформиране Српске напредне странке, понудио српским бирачима, а пре свега заинтересованим спољним актерима, као главни адут у изборној утакмици с „демократама“ 2012. године знатно уравнотеженију спољну политику. Сходно том обећању, Томислав Николић и Владимир Путин потписали су 24. маја 2013. у Сочију Декларацију о стратешком партнерству између две државе.

Иако је закључење Декларације био помак у односу на раније Тадићево отезање да потпише било какав документ с Русијом о стратешком партнерству, ни до данас Србија није с Русијом закључила правно обавезујући споразум о стратешком партнерству, који би био ратификован од стране законодавних тела држава потписница, као што је то учињено с Француском 2011. године. Истовремено, Српска напредна странка је успела да уради оно што није пошло за руком „демократама“, да у своје редове укључи значајан број русофила и да под свој патронат стави један број проруских невладиних организација и неформалних група. Тиме су повећани ресурси за вођење уравнотеженије српске спољне политике и истовремено је успостављена државна контрола над сарадњом српског и руског цивилног сектора.

Украјинска грешка

 

Притисци колективног Запада на званични Београд да постане његов савезник у хибридном рату који води против Русије, тако што ће увести санкције Русији, доводе у питање и садашњу декларативну вишевекторску спољну политику Србије. Ако је 2011. године вишевекторска спољна политика Србије била условљена реалношћу „модерног света“, онда је вођење такве политике од стране малих држава после 24. фебруара постало императив. Колико је опасно у мултиполарном свету водити једнострану спољну политику, показује случај Украјине, која је ушла у категорију пропалих држава (failed state) само због покушаја кијевског режима да води спољну политику ослонца на један стуб – Вашингтон (пошто су догађаји после 24. фебруара показали да је ЕУ само цивилна филијала НАТО-а). А руски амбасадор у БиХ је на време упозорио да Русија има своје легитимне интересе не само у Украјини већ и на Балкану.

Потреба вишевекторске спољне политике диктирана је фактом постојања интереса Русије у Србији и на Балкану, као и спремношћу Русије као велике силе да те интересе штити, али пре свега тиме што се интереси званичне Москве потпуно поклапају с виталним српским националним интересима – очувањем Косова и Метохије у саставу Србије и очувањем дејтонске позиције Републике Српске. Што се не може рећи за интересе Вашингтона и Брисела на Балкану.

Покретање Петиције против увођења санкција Русији, као и пратећи проруски протести, јасно показују да патриотски део српског друштва није више спреман да ћутке гледа на уклањање последњих остатака вишевекторске спољне политике Србије који су истовремено и јемства наше националне и државне самосталности.

(Стандард/Печат/Искра, 28. 04. 2022)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ