Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: Фанар као Црквенолики Мегалополис

Отац Дарко Ристов Ђого (Фото: Илустрација/ПЗОКИМ/Исусов Портал)

Јучерашње саопштење Фанара има само један једини циљ: да успостави, тј. нормативизује апсолутну власт те “црквене” структуре над свим “црквама ћеркама”, укључујући и оне аутокефалне. Њиме је поновљена постмодернистичка идеологија као основно начело дјеловања Фанара: чињенице и правила не постоје, већ се оне непрекидно мијењају сходно тренутним потребама Моћи, којој Фанар служи као “црквена” структура.

Зато је најосновнија природа сваког саопштења које је долазило из Фанара у ствари постмодернистичка двосмисленост. Сјетимо се само интервјуа патријарха Вартоломеја Жики Ракочевићу у коме је експлицитно рекао:

“Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”

Свако са нормалним чулом за истину ће одмах препознати проблематичност и првог дијела изјаве, будући да Фанар вијековима није спорио надлежност Московске патријаршије над Кијевом. Али, чак и да оставимо то по страни, остаје други дио изјаве. Фанар нема намјеру да измјени Устав СПЦ? Шта је то – помиритељска изјава или отворена пријетња? Или обоје? Фанар и иначе не прекорачава јурисдикције, осим што их прекорачава, када је то политички опортуно или неопходно?

Дакле, да бисмо уопште могли да говоримо о суштини јучерашњег саопштења, неопходно је да појмимо да Фанар није просто једна самостална црквена структура већ експонент туђег геополитичког интереса који је симбиотички везан за хеленски расизам по кључу: што мање хеленске реалне моћи у овом свијету, то више имагинарне моћи Фанара у васељени.

Тако да: немам ништа ново да кажем, осим онога што сам већ рекао у тексту “Постмодерна моћ Цариградске патриајршије”.

Све ово подсјећа на први дио “Пупка света” Венка Андоновског у којој се ријечи непрекидно појављују и нестају, значења се губе и уништавају оне који се ријечима играју, у којима се могућност ријечи да оживи и убије остварује различито код истински доброг и ученог човјека и код оног злог и амбициозног. Тамо гдје нема разлике између љубави и мржње, цјелива мира и издаје, гдје се пише “аутокефалија” а описује покорност, гдје се “признаје” а заправо не признаје – тешко да ће се изградити више од бајалица за тренутну употребу…

Словна двосмисленост у којој Моћ одређује значење које је опортуно – то је Фанар данас. Црквенолики Мегалополис.

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ