Ораховачко гробље са обореним и поломљеним надгробним споменицима чека. Чекају гробови и они који у њима почивају да им дођу синови, ћерке, снаје, унуци, рођаци и запале свећу на камену, плочи, међу перуникама и булкама… Чекају од јутра и осећају да се у цркви Успења Пресвете Богородице неко моли за њих. Осећају душе да млади ораховачки свештеник Милан Станојевић узноси молитве Господу за њихов спокој и спомиње имена која су му принели рођаци, пријатељи, комшије… за своје усопше.
Мало је, мало оних који су са оцем Миланом у храму на Литургији и молитви, а још мање оних који за њим крећу до гробља ораховачког на узвишици, не тако далеко од Богородичине цркве. Ових дана се навршила 23. година како се, са тамо неким (не)споразумом, прекинула слобода Србима у Ораховцу, а тиме и слобода да се Срби сахрањују на месту које је вековима за то служило.
Почело је ропство и за упокојене ораховачке Србе јер и њима није (као и живим Србима) био дозвољен излазак из жицом опасаног дела града. Морали су да их сахрањују у црквеној порти, прво само иза олтара, а потом, како се број упокојених повећавао, и у башти с друге стране цркве… Преко сто гроба је никло у црквеној порти од 1999-2014.године. И нестаде и ту места, па се Срби, силом прилика, опет вратише своме старом гробљу. А оно порушено, закоровљено, надгробни споменици поломљени, уместо слика ишчукане празнине, а свуда по трави смеће и кости животиња… Али како рече наш народ ,, сила Бога не моли,, и кад избора нема онда нек ломе, скрнаве, гробље је, какво да је, наше и другог нема. Сахрана за сахраном и вратише се Срби том парчету земље под небом метохијским, засејаном костима, заливеном крвљу. Срби сахране, а неки који немају страха од Бога ( а ни Алаха) руше. Поломе крст на недељу две по сахрани, па опет кад га родбина подигне и тако у недоглед. Од жалби вајде нема, па се више и не жале.
Већина родбине, чији су почивши ту, се раселила свуд по Србији и Свету, а и од ових који су остали не иду сви на гробље. И то се по гробовима види. Тамо где родбина одлази и пали свећу, још се и виде споменици, ил делови споменика, а на оним које нико не обилази само по неко парче камене плоче, често окренуто ка земљи и слепљено за њу, па се не зна ни ко ту почива ни ко му споменик подиже.
А отац Милан са кадионицом у руци корача по гробљу и покушава да испоштује све који су дошли и помоли се за њихове почивше. Окади и гробове успут, ал не зна ко је у њима, нема трага, нема рођака живог да имена изговори.
– Овде су моји родитељи Јован и Лепосава, затим Андреја, Тихомир, Даринка, Цвета, Стефана… изговара имена Миленко Вучић који је са супругом Десом дошао на гроб својих родитеља, деде, бабе, стричева.
Крст је и јутрос био поломљен на гробу његове мајке која се пре три године упокојила и ту сахрањена.
– Кад смо дошли крст је био поломљен, па га је комшија Саша опет преспојио жицом, шапуће Деса, док отац Милан већ изговара нека друга имена на гробу недалеко од њих.
– Мајци смо и плочу са сликом поставили, али и слику излупали. Не остављају ни мртве на миру- жали се Миленко.
На гробу уз бетонски оквир и један стари мермерни крст. Само горња половина му израња из земље.
– То је споменик мом стрицу Филипу поставио му отац иако он ту није сахрањен. Остао је у Бугарској за време Балканског рата. Никад се није вратио. Ал стари су тако обележили место да му пале свећу, а ко зна где му је тело остало- објашњава Миленко.
Око гроба Слободанке Баљошевић, последње Ораховчанке сахрањене на овом гробљу, стоје синови, снаје, унуци… Прилазе и неки од комшија да запале свећу, а отац Милан служи помен. И њој су ломили крст иако нема два месеца од сахране. На гробу поред њеног, бачен део поломљеног споменика Петра Баљошевића, баш онај на којем је остала његова слика. На право чудо у близини је опстао и један читав споменик. Онизак са крупно исписаним именом и презименом,, Кородић Босиљка,,.
– Била је ташта чика Перина, једна од ретких жена која је и у време комунизма ишла у цркву-рече Благоје који је пришао да запали свећу на Петровом гробу.
А на другом делу гробља где се упутио отац Милан после молитви на гробовима Руже Стојановић, Богдана и Божидара Шарића, Раде и Јована Уламовића, на гробу свога оца Богољуба, сахрањеног ту пре нешто више од три године стоји син Ђорђе Кујунџић. Ломили му крст па га више и није подизао већ га је оставио тако да лежи преко гроба. Недавно су му он, сестре и мајка обележили гроб малом плочом. На њој фотографија, а поред имена и епитаф ,, Без тебе све је ништа, са тобом ништа је све,,.
– Обележили смо гроб са надом да га неће више скрнавити- каже Ђорђе. Крај плоче његовом оцу види се и низак, бели крст. То је како нам рече, крст његовог деде Ђорђа, чије име по очевој жељи, поносно носи.
Ту поред, су гробови још неких Кујунџића, њихових рођака. Под стаблом ораха, који је изникао из самог гроба, преживео један споменик.
-Ограду од гвожђа којом је био ограђен споменик су пре пар година однели – прича Добрила Витошевић. -Ово је гроб мог деде по мајци Јефте и његове жене Цвете. Ту су сахрањени још и његов отац Марко, и деда Јанко, као и брат моје маме Стајко.
Добрила обавезно пали свеће на гробовима Кујунџића, али и Витошевића који су недалеко одатле. За њом иде и отац Милан, који покушава да упамти бар нека имена и да зна где су им гробови.
– Овде су Витошевићи оче!- говори му Добрила и показује редом гробове преко којих су побацани делови споменика. Ту је сахрањем Момчило, мој отац, овде Обрад мој стриц и супруга му Радмила, тамо Данило и Верка, рођаци, ту где је тај споменик преко гроба је Чедомир Витошевић (имате у цркви ону захвалницу коју му је даривао владика Павле јер је био црквењак), овде Љиљана Витошевић, поред ње њен деда Алекса, а ту где је јоргован је Ђорђе Витошевић… Тамо Никола Витошевић, Ивицин отац, па моја нана Станица, деда Стајко…А тамо где је тај преживели старински споменик је сахрањен Владимир Витошевић, он је био на Голом отоку знате…
Иде отац Милан за њом, понавља имена и поје ,,Сотвори им Господе вечнују памјат…,,
На гробу Словена Радића родитељи Стеван и Славка. И његов споменик су рушили и гроб му раскопавали, а био је дете те 1984. кад је погинуо на радној акцији… Шта им је он скривио? Питају се родитељи, изнова, сваки пут.
– А ко је овде сахрањен? -пита отац Милан показујући на неке гробове без обележја.
– Не знам.- Одговара му Славиша Грковић који је дошао да запали свећу своме оцу Стефану и стрицу Панти.
– Ту нико не долази, ко зна од кад… Бог да их прости, нико им не пали свећу. Ја се прекрстим и помолим, ал нема споменика, нема имена… Оно тамо знам да је гроб Драгице Грковић, ено споменик бачен низ брдо.Ње се сећам, ове не знам -прича Славиша.
-Овде је оче сахрањен мој стриц- рече оцу Милану Благоје. -И да знаш ту је моје место, овде ћете мене кад ме Господ позове…
-А мене тамо код мог тате- додаде Добрила.
Од све муке и туге отац Милан се насмеја на те њихове речи .
-Бог зна ко ће кога да сахрањује- прошапта и оде до гроба где је сахрањена његова баба Олга. На обореном споменику бабине слике нема, ал је остала читава слика деде Будимира.
– Деда ми је сахрањен у црквеној порти, а баба овде…показујући на слику рече отац Милан и помоли се и за њих…
И тако од гроба до гроба опоја отац Милан оне чија имена упамтише и изговорише сродници. Остали стадоше у једну реченицу ,, и све који почивају на овом гробљу,,.
Можда су им сродници запалили свеће у некој цркви тамо где сада живе, а можда се нису сетили… Сети их се Ти Господе…
