Када је великан свјетске науке, Никола Тесла, изустио чувену реченицу: “Није ми жао што су украли моје идеје, већ што нису имали своје”, полемишући тако, још за живота, са плејадом најобичнијих плагијатора који су крали његове патенте и представљали их као своје, ни слутио није да се у близини његове постојбине, рађа елита у једном народу, која ће настојати да му постхумно одузму и његово српско поријекло и његов српски идентитет до кога је посебно водио рачуна.
Но, ништа чудно, иако је све то незабиљежено у дугом трајању свјетске цивилизације.
Текст који је недавно освануо на једном опскурном хрватском гласилу Croativ online, осврнуо се и на велики српски празник Видовдан, и то на следеићи начин: „Дана 15. липња 1389. на Косову пољу се збила једна од великих битака измеђе Хрвата и Османлија“.
У набоју усташког памфлетизма, отишли су корак даље, па су приступили и „образложењу“.
„На хрватској страни биле су војска краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја, Стипана Твртка 1. Котроманића (потомка значајне хрватске обитељи Шубића) под водством војводе дијела Хрватске и Далмације Владка Вуковића (могуће и Хрвоја Вукчића Хрватинића), хрватски витезови крижари Ивановци под водством Вранског приора, хрватско-славонско-далматинског бана Ивана од Палижне те јединице мачванског бана Ивана од Хрвата (Иваниша Хорвата), као и припадне албанске и српске чете Тврткових вазала (укључиво и чете српског кнеза Лазара) те мањи број међународних снага – Грци, Мађари, Молдавци, Пољаци и Чеси, свеукупно од 40 000 до 70 000 бојовника. Турску војску водио је султан Мурат И. и његови синови Бајазит и Јакуб“.
Али, то није све! Највећи српски витез икада, Милош Обилић, постао је „прекаљени хрватски витез Никола“.
„Хрватски прекаљени витез Никола (Милош) из обитељи Кобилић из околице Туропоља, Ивановац, тијеком битке је са својих дванаест искусних и извјежбаних витезова пришао султану довољно близу да га убије – “… пробивши непријатељске чете и камиле наоколо везане, мачем отвори себи пут и до Муратова шатора доприе. …… јурнувши му мач у грло и скут, јуначки уби османског султана Мурата”. (Coluccio Salutati)“.
Када сте помислили да је лудилу крај, оно се наставља – и то у свој својој пуноти, кроз „историјско портретисање“ Светог српског Кнеза Лазара Хребељановића.
„Твртков вазал српски кнез Лазар Хребљановић јуначки погиба под хрватским стијегом, и Србијанци су с правом поносни на њега. Српско племство и војска који су се борили на турској страни дијели судбину цијеле турске војске, односно доживљава прави слом“.
И ако је од комшија, превише је.
Ова псеудоисторијска лудорија комшија са друге стране здравог разума, нажалост, нема краја.
На удару бруталне крађе идентитета, нису се нашли само српски витезови са српског Косова, агонија мисли и недјела није се завршила са Теслом – иако је најпознатија. Међу последњим „хрватским жртвама“ нашли су се Милутин Миланковић, Алекса Шантић, Дражен Петровић...
Нека се припреми Никола Јокић, под слоганом „Сријем Хрватској!“, али и Банат, и Николина Бачка!
