„Са српске националне тачке гледишта” истицано је да би „оснивање епархије само за Србе требало да представља минимум захтева СПЦ”. Такав предлог уопште нема упоришта у канонском праву. „Једнонационалне” епархије једне канонске јурисдикције нису могуће на територији друге канонске јурисдикције. Из тог разлога немогуће је да се формира српска епархија у Републици Северној Македонији јер једној парохији или епархији припадају искључиво православни верници без обзира на националност, а не само верници по „националном кључу”.
Осим тога, према званичним подацима Државног завода за статистику у Скопљу од 2022. године, у Републици Северној Македонији има 2.097.317 становника, од којих је 58,44 одсто Македонаца, 24,3 одсто Албанаца, 3,86 одсто Турака, 2,53 одсто Рома, 1,3 одсто Срба, 0,47 одсто Влаха и 0,8 одсто Бошњака. Срби у данашњој Републици Северној Македонији не живе само у једном месту или једној општини, па је и из тог разлога немогуће основати српску епархију.
У овом случају, сада је могуће постављење пароха српске националности у парохијама у којима живи одређени број Срба и на томе свакако треба даље радити у братском договору и сарадњи. Нажалост, то је сурова слика српске стварности у Републици Северној Македонији. Треба имати у виду да после ових одлука Светог архијерејског сабора нико не може да спречава православне Србе да се посвете монашком подвигу у неком од манастира који су задужбине српских владара (као, на пример, у манастиру Хиландару) или парохијској служби у местима у којима живе Срби у Републици Северној Македонији. Постоје и други облици решавања овог питања, али о томе неком другом приликом.
Македонски модел и Косово и Метохија
„Македонски случај” је у делу јавности доживљен као увод у идентичан приступ када су у питању наше светиње на Косову и Метохији. Бојазан није без основа када је реч о настојању осведочених непријатеља СПЦ на Косову и Метохији. Нико од нас не зна шта носи дан, а шта носи ноћ на Косову и Метохији у политичком и безбедносном смислу. Међутим, када је српска црква у питању, мора се констатовати да ситуација у Републици Северној Македонији и на Косову и Метохији није ни приближно слична.
Епархија рашко-призренска је једна од епархија СПЦ која је у непрекинутом јединству с пуноћом СПЦ. Питање било какве аутономије или аутокефалије на простору Косова и Метохије никада није постављано, нити се може постављати, а једини православни верници су Срби. Осим тога, једна епархија никада не може да добије аутокефални статус.
СПЦ на Косову и Метохији, и поред свега што се догодило, данас има све оно што од 1959. године није имала у Македонији. Наиме, наша црква кроз Епархију рашко-призренску и црквене општине и манастире у њеној јурисдикцији има и право својине и право државине над свим светињама и осталом покретном и непокретном црквеном имовином. Право својине наше цркве је уписано и у катастарске књиге чије су копије, после споразума од 2011. године, предате органима самоуправе на Косову и Метохији. Богослужења у косовско-метохијским светињама непрекинуто врши јерархија СПЦ. Идентитетски инжењеринг претварања Срба у Албанце је немогућ.
Шта смо добили?
Постављено је и питање шта смо добили. Ово питање је постављено на основу материјалних аршина, а не кроз еванђеље Христово. У томе се разликују позиција, став и одлуке цркве од става и позиције „људи овога света”.
Закључујем да, заправо, не смета и да сама по себи није спорна аутокефалност МПЦ – ОА, него смета само то што неколико већих манастира и храмова из немањићког периода није под непосредном јурисдикцијом СПЦ.
Све православне светиње, а не само оне из немањићког периода, враћене су својој основној богослужбеној намени, и то јесте највећи добитак цркве. Светиње се, по песнику, подижу „да с’ у њима поје летурђија, оног свј’ета, као и овога”. У тим светињама већ пуних 55 година није било црквено валидне и признате свете литургије, а за једну православну светињу не постоји већа казна од тога. Треба имати у виду да ће српски патријарх, епископи и свештеници први пут после 55 година, у складу с црквеним поретком, поново моћи да служе свете литургије и да се с православним народом причешћују светим тајнама Христовим у тим светињама које су од маја ове године поново пропојале песму Богу живоме у цркви Христовој. У тим светињама ће се, такође, први пут после 55 година служити и на српском језику.
СПЦ се, сходно члану 7 свога Устава, првенствено управља по Светом писму и Светом предању према учењу свете православне цркве, а не по земаљским аршинима и идеологијама. Оци Светог архијерејског сабора су свакако имали на уму речи Христове из „Беседе на Гори”: „Блажени миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати.” (Мт., 5,7)
Васељенска патријаршија и одлуке Светог архијерејског сабора
Одлука Светог синода Васељенске патријаршије од 9. маја ове године о пријему у канонско општење, како је наведено, јерархије Охридске архиепископије послужила је да се отвори питање везе одлуке Светог архијерејског сабора с том одлуком. Треба имати у виду да су преговори између јерархије СПЦ и јерархије МПЦ у расколу трајали деценијама с мањим и већим интензитетом, и то без икакве улоге Васељенске патријаршије.
Исправније би било да се одлука Васељенске патријаршије од 9. маја ове године посматра у светлу догађаја који су јој претходили, а то су досадашњи, обновљени и до њеног доношења крају приведени братски разговори патријарха српског г. Порфирија и архијереја СПЦ с једне и архиепископа Стефана и архијереја МЦП – ОА с друге стране, а не обрнуто. То је необорива чињеница.
Патријарх српски г. Порфирије је обновитељ братског дијалога ради зацељења раскола у овом случају и то је чињеница која је позната учесницима тих разговора, а и знавенима и добронамернима. Све остало су спекулације које не доприносе општем црквеном добру. Дијалог је вођен с пастирском свешћу о одговорности пред Богом. Пут до аутономије или аутокефалије је познат и прихваћен у православној цркви вековима и ту не могу да постоје преседани. Украјински случај, на пример, само показује какве тектонске последице у православној цркви могу да изазову једнострани ненадлежни акти. Ствари увек треба да се решавају на надлежном месту и у складу с црквеном процедуром, а надлежност СПЦ је у овом случају неупитна. Довољно је само погледати томос Васељенске патријаршије који је издат нашој цркви 1922. године. Другачији приступ не доприноси миру и јединству цркве, а ваљда нам је свима циљ да нас васкрсли Господ Исус Христос препозна као своје ученике.
