Не чека Србин Видовдан, не дочекује га- Видовдан дочекује Србина, слави га, и није то дан који нам казује да смо нарочити, но је стожер нарочитости Србинове.
Ако се питаш, роде, у чему си нарочит- па баш у томе што те дан дочекује у вечности, што те слави, што си себи славни предак и поносити потомак.
Ниси Видовдана прогледао већ га догледао, вечношћу пре њега пострадао да се тог дана и јаловишта и папратишта преметну у косовска поља, занавек!
Газиместан је где год загазиш знајући ко си, одакле си, куда ћеш и колико вреди то чему ћеш..?
Грешиш, мој Србине, ако се о Видовом дану с тугом сећаш Косова и Метохије јер те Господ није благословио светињом да је жалиш, но да јој се радујеш!
Не би ти отимали светињу да је могу узети, да им приличи, да им баста, а лако би ти је отели да ти није светиња…
Видовдан те дочекује и слави, роде, јер нико у дан није уткао вечност као ти, Србине, и никоме дан не свиће да га се нагледа, као теби…
Има шта дан и да види- човека с родословом распећа; мученика који није закукао; страдалника који није пожалио рана; домаћина што је и на згаришту гостопримник; ходочасника који је и на њиви на поклоњењу светињама…
Не горди се, ниси најбољи, роде мој, најбоље је људском руком творено, ломно је, крто, а ти си добар, Србине, добро је од Господа, вековно.
Дорбо је тежити најбољем а остати добар, по томе те Видовдан и позна и слави и дочекује.
Не дозволи да те омеђе празницима јер шта ћеш када прођу, шта ћеш ако заиста верујеш да Видовдан свиће и смркава, и да ваљаш колко ваља дан?!
Нису главе пале да своју погнуто носиш, нити је мртав Србин јуришао да ти не знаш куда ћеш и одакле си?!
Не слави Косовске јунаке мислећи да их ниси достојан!
Јуришали су верујући у тебе, па откуд теби права да верујеш у себе?!
Није Милошева стопа већа од твоје, но таман, нити се Лазар причестио себе ради- веће тебе ради!
Није Видовдан да се сећамо Косова и Метохије, но да будемо Косово и Метохија!
Нека се нас сећају они што немају ничега свог, а наше је да у име још нерођених памтимо и знамо.
Певаће о Видодвану ако ми не оставимо Видовдану да пева о њима…
А, како да пева ако се измиримо да нам је од Косова и Метохије довољно колико нам дају..?
Није то милостиња па колико се кованица сабере у испружену шаку…но оно од живота веће што живот чини великим- па душу кад испружиш кусо је, зафали још…
Не слави дан, мој Србине, јер што стане у дан то није слава већ славље, а славље је и када се крмача опраси…
Видовдан нас слави, запамти довека, јер шта би био до пуки дан да га нисмо вечношћу замонашили?!
Добри смо колико знамо да Косово и Метохија није земља на коју имамо права, но право на којем имамо земље где се с Господом међашимо.
Најбољи смо уколико поверујемо да је Видовдан сећање, то нам и желе, добри смо ако знамо да је- учење, тога се плаше…
