„У начелу бих се непомућено радовао да нисмо свједоци својеврсне саге о темељном уговору која траје већ дуго и која је имала разне драматичне обрте. Са једне стране, неспорно је да постоји потреба и Српске Православне Цркве и Црне Горе да правно регулишу свој однос. Уколико заиста присуствујемо финалу тог процеса и то таквом финалу које ће донијети добро нашој Цркви – драго ми је. Иако су и остале творевине настале дробљењем српског етничког простора у својој суштини формиране у циљу обуздавања српског народа у њима, и Хрватска и тзв Босна и Херцеговина су сачиниле темељне уговоре са Српском Православном Црквом будући да су Срби у њима, ипак, одређена политичка и демографска чињеница, па је очекивано да то уради и Црна Гора у којој су Срби, макар непрекдино деполитизовани као народ, ипак једини народ који може показати свој непрекидни континуитет, старији и од самог назива Црне Горе“, рекао је у интервјуу за ИН4С, протојереј ставрофор др Дарко Ристов Ђого, ванредни професор на Богословском факултету у Фочи.
Како коментаришете усаглашени предлог Темељног уговора који је публиковала Влада Црне Горе?
Дакле: радујемо се споразуму. Међутим, постоје и они аспекти приче који нас позивају на опрез. Најприје, ту је питање природе политичког процеса којим је нова влада формирана: уз помоћ гласова екстремних србофобних елемената из опозиције, а има таквих и у новој Влади. Поставља се питање колико је она уопште бар привидно аутономна према спољнополитичким факторима и колико ће ти фактори, у садејству са оним локалним, дозвољавати било какав нови однос према Цркви.
Друга ствар који не смијемо заборавити јесте основни постулат учења о Цркви који каже да смо сви ми који припадамо завјетној заједници светосавског српског рода – Црква Божија српског искуства и имена. То значи да је темељни уговор симболички важан као ознака прихватања постојања Српске Православне Цркве од стране Црне Горе, али је неопходно да Црна Гора прихвати не само свештенство, храмове и црквене институције већ да прихвати дискриминисани и прогоњени српски народ у Црној Гори који јесте српска Црква.
И треће, али ништа мање важно: уговори су важни колико су примјењиви, а примјена зависи од политичке воље. У правној теорији, у Црној Гори би истицање црвено-плаво-бијеле тробојке требало да буде не само легално – јер члан 28. актуелног Закона о државним симболима Црне Горе експлицитно каже: „Државни и војни симболи Књажевине Црне Горе и Краљевине Црне Горе, симболи Народне Републике Црне Горе и Социјалистичке Републике Црне Горе и симболи Републике Црне Горе утврђени Законом о Грбу и Застави Републике Црне Горе („Службени лист РЦГ“, број 56/93) уживају заштиту, као и државни симболи утврђени овим законом.“ Дакле, када год истакнете тробојку са династичким грбом Петровића (заставу краљевине Црне Горе) или тробојку без апликација (заставу Републике Црне Горе), требало би да сте заштићени законом, а не да вам за то пишу казну (наравно, у пракси ћете моћи да истакнете тробојку са петокраком – чудо је како распоред боја тада не изазива алергијске ракције!) Дакле, примјена устава, закона, па и уговора зависиће у неуређеним друштвима каква је Црна Гора највише од политичке воље и употребљивости онога на власти. Ми ћемо темељним уговорим стећи одређена права, али да ли ћемо та права уживати – то ће и даље зависити од односа оних који би да нам их укину и наше способности за борбу и отпор.
Одлука Мила Ђукановића да крсти унука у Васељенској патријаршији изазвала је праву буру у јавности, поготово међу тзв. комитским круговима у Црној Гори, који су очекивали да ће Ђукановић, ипак, удијелити признање, и на овај начин, невладиној организацији „ЦПЦ“. Имајући у виду да се овај Ђукановићев потез, као декларисаног атеисте и освједоченог богоборца али и човјека који је искључен из православља, може окарактерисати искључиво као политички чин, интересује нас како Ви, конкретно, тумачите ову одлуку?
Ствар је понешто сложена. Са једне стране, видљиво је да је слика освједоченог борца против Цркве у сједишту Цркве Турске и на канабету код њеног патријарха један облик визуелне пријетње. Та несрећна, некада славна Црква, ставила се у службу неовизантијског расизма и глобалних центара демонске моћи, па нас више ништа не може изненадити од ње. Свако ко у Цркви Турске и даље види било шта осим онога што она сама жели да нам каже о себи, гаји опасне илузије којима смо ми Срби склони. Искуство школовања, па и љетовања у Хелади, искуство доброте бројних Грка чини нас заслијепљеним да видимо злокобно дјеловање вазалног Фанара. Ипак, и таква, сасвим вазална и посрнула Црква Турске и даље не може бити упоређена са маскарадом од тзв ЦПЦ. Она је одувијек служила једино и само да фингира неку „паралелну“ Цркву код оног дијела јавности који ствар посматра површно, кроз слике, као и код људи затамљених погледа на прошлост својих српских предака. Наравно, Ђукановић је увијек знао да је то организација нултог значења у канонском Православљу, а њему је, ипак, стало да му све буде према његовим схватањима „оригинал“ и „премијум“, па се одлучио да крсти своје унуче тамо гдје је, према оној комичној црногорској помодности, сматрао да је то „најсветије“. Као кад купује одијела и сатове: увијек се тражи оно „изван“. Наравно, то дијетешце није ништа криво и можда ће и само једног дана учествовати у повратку Црне Горе њеним историјским, српским коријенима. Када је један од вајних „српских“ депеесоваца одговарао на питање зашто се изјашњава као Црногорац, иако се и сам изјашњавао као Србин, као и сви његови славни преци, тада моћни функционер је дао изјаву која представља квинтесенцију филозофије демонске опсједнутости употребљивом садашношћу: „моја обевеза је да будем оно што ће бити моји унуци а не моји преци“. Ипак, преци и потомци ће се наћи у оном трајном, када отпадне ова магла окупације и вазалства: у заједници Небеске Србије. Онај из српског рода коме је она мрска – тешко ће наћи Царство Божије у коме је неће гледати.
Тако да овај чин бих посматрао као политичку представу којом се уједно шаљу пријетеће поруке нашој Српској Православној Цркви од стране господарâ и Мила Ђукановића и патриајрха Вартоломеја, али у тој политичкој представи очигледно је да никакво мјесто неће нити дато НВО ЦПЦ. Она је ту да фингира Цркву.
Православне вјернике широм свијета посебно је шокирала вијест када је доскорашњи поглавар Украјинске православне цркве Москвовског патријархата, митрополит Онуфрије, прекинуо све канонске везе са Руском православном црквом. Како тумачите његово отворено сврставање уз украјинску војску и, на одређени начин, пружену подршку заробљеницима из Азоватаља, поготово ако узмемо у обзир да је велики број њих припадао неонацистичким организацијама као што су Азов и Ајдар?
Најприје је врло важно да схватимо да са територије под контролом кијевске хунте стижу изузетно цензурисане и аутоцензурисане информације. Чак и на личном плану, када сам на почетку специјалне операције разговарао са пријатељима из Кијева и околине, лако се осјећало да људи говоре ствари које никад не би, у норманлим околностима, говорили. Искуство слично ратним разговорима са родбином заосталом у Сарајеву: када су касније изашли на слободну територију, неки од рођака су се правдали да је псовање мајке србочетничке било цијена живота у Сарајеву 1993. Било је и оних који су поунутрашњили агресију околине и заиста повјеровали у наратив о својим рођацима као злотворима и агресорима на сопствене улице, град. Људи се под притиском савијају.
Ипак, не треба заборавити ни на унутрашње процесе у Украјини, па и у Украјинској Православној Цркви, оној канонској. Украјинизација је кренула практично од првог дана „незалежности“, од 1992.године. Много људи је остало без икакве националне свијести јер су били просто „советские люди“ : они јесу говорили руски, осјећали су се припадницима исте културе, језика, народа као и њихови рођаци у Русији, али су добили пасош Украјине, повели су дјецу у школе у којима их је чекала украјинска застава, грб, химна, језик. И с временом су се дешавали процеси поунутрашњења, претапања. Ни канонска Црква није била поштеђена тога, а кадрови који су долазили из запдне Украјине, у којој је украјински национални наратив и идентитет већ одавно етаблиран, добијали су важна мјеста у канонској Цркви јер су јој, ипак, били одани. Ипак, украјинизација је текла – неко ју је трпио нерадо, неко ју је гледао радо, тек понеко се опирао, Црква јој се није супротстављала, дјелимично јер „није било наше да чувамо руску идеју већ да проповједамо Јеванђеље“. Агресији се уступало једном бљутавом пасивношћу замаскираном под „јеванђељску“ незаинтересованост за околину. Једино што је било неупитно и за канонску Цркву, ма колико је гонили, била је и остала Украјина.
У међувремену је Украјина, нарочито у посљедњих десетак година, скренула сасвим са курса пасивне русофобије, са којом је настала, у активну русофобију, ради које је настала. Украјина је постала батаљон Азов, а Црква тренутно нема снаге да се том процесу супротстави. Ипак, мислим да ствари на терену нису баш тако катастрофичне како се на први поглед чине. Тренутно је просто такав тренутак. Проћи ће и он.
Вријеме је Петровданског поста… Православни вјерници се припремају за причешће. На том путу, свако од њих, пролази кроз одређена искушења… Како се, из угла православне догматике, ваља борити са њима?
Велико питање – читави томови живог искуства Отаца Цркве су исписани само са циљем одговора на питање „како се борити са искушењима?“ а ми и даље не можемо да учимо само читајући – мада се права, истинска отачка свједочанства данас мање читају него неко броширано православље чији је највећи домет оно „амин +++“ у коментарима на побожним страницама. Оно што је данас најтеже, јер је потпуно контраинтуитивно за савремену културу, јесте чување себе од искушења. Оци би ту рекли да ми треба да чувамо очи, чувамо ум, чувамо срце: очи – тако што ћемо бирати шта ћемо гледати од онога што можемо да бирамо. Наравно, постоји и та свеопшта наметљивост визуелних садржаја данас, али она није толика да и сами не бисмо више бирали шта гледамо. Ипак, данашњи човјек је чак и на том плану некако навикнут на слатко-горки укус телевизијских баналних садржаја, али и ју-тјуба и слично. Када кажемо „музика“, данас не мислимо на грамофонску плочу и њену пуцкетаву дубину већ на „спот“ у коме је заправо оно визуелно изјело оно музичко, ради кога смо наводно ту. Дакле: пазимо очи. Затим, рекли би Оци: пазимо ум, ако нас и одвуку очи, не морамо да пуштамо све те наметнуте менталне слике у себе јер када се оне настане, тешко излазе. Наш ум онда постаје заробљеник онога са чиме се сродио: племенит ум тражи племенито, баналан ум – оно банално, лукав – лукаво, зао ум – зло. Но најважнија битка се губи и добија у срцу: ако њега сачувамо за Христа, сачували смо све, а ако најблиставији ум не сачувамо за Богочовјека и Његове светитеље, узалуд нам све. А срце се чува не неком испразном сентименталношћу већ љубављу која боли, којом се дајемо другима. Имао сам прилику да упознам људе који за себе тврде „ја имам баш добро срце!“ а онда је, рецимо, једна од мојих познаница, ликовала због смрти Митрополита Амфилохија. Људи живе у илузији да, ако су склони емотивним изливима, то их чини добрим, искреним, честитим. Нетачно. Да би човјек сачувао срце, мора да чува очи и ум и да много учи од бољих од себе у Христу.
Прошао је још један Видовдан, велики празник који је, умногоме, опредијелио историјски ток српског народа… Шта нас учи Видовдан, а шта нас још није научио?
Не прође дан да ми у памет не дођу оне ријечи Митрополитове „Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде…“ Онако како смо прогледали кроз Видовдан – тако смо видјели Бога, свијет, себе саме довијека. И данас је тако. Видовдан је вододјелница Српства. Онај који и даље њиме види – то је просто Србин. Зато је брат Гујон – Србин, док милиони оних равнодушних, данас и у прошлости, напросто то нису, а историјско искуство је и показало да је заборав косовског опредјељења само прва фаза заборава себе. Научили смо о Видову дану да се човјек – то јесте Србин – није претплатио да без борбе задобије Царство небеско. И тако је и данас. У нама постоји та свељудска жеља да сљедећи дан буде посљедњи дан напора, битке, жртвовања, да једном сване нека златна зора слободе послије које неће бити потребе да се жртвујемо, у којој ће Видовдан остати само успомена. Аии то нам није дато, немојмо да се заваравамо. Кажемо ли за себе да смо народ косовског Завјета? Онда један такав народ може да предахне, али не и да одустане.
Свијет се мијења. Он понекад заличи на оно већ виђено, али у много чему није оно што је био. И он се не мијења на добро (само су банални људи прогресивисти: свако други зна да не постоји напредак у историји а нарочито то није просто индустријско усавршавање технологије). Ми данас гледамо рађање нечега нама непознатог. Са једне стране, хоће да нас распарчају и подјарме. Као народ. Да се разбијемо по државама, евентуално по неким авнојевским Црквама, да заборавимо да је косовски завјет – завјет ослобођења и уједињења. Гледамо масе наших савременика и сународника и жалимо за неким масовним благочестивим народом, за милионима косовских витезова. Али истина је да никада тих милиона није било већ да милиони живе оријентишући се око витезова. И зато данас немамо право на толико одлика нашег менталитета: на сујету, која ломи и најбоље наше националне раднике, на ситне интересе, на заборав цјелине Народа тј Цркве. Видовдан је испит који се непрекидно полаже. Ко на њему падне – пао је за Царство Божије. Јер то је онај, како Митрополит пјеваше, „једини пут Србинов“.
