ОПЕТ „ТОПЛИ ЗЕЦ“
Таман је професор др Милош Ковић остварио златну победу над извесним НАТИСТИМА у нашем високом образовању, кад опет добисмо један „случај на Универзитету“, овог пута у Новом Саду.
Професор др Бранислав Ристивојевић је, изгледа, стално први на листи за „топлог зеца“ под окупацијом у којој се Србија налази: дуго су га прогонили НАТО јуришници, звани политички хомосексуалци, а сада је смењен са места декана новосадског Правног факултетета. Образложење? Водио студенте у руску амбасаду:“Без одлуке органа факултета, у веома осетљивом тренутку, а пренебрегавајући одредбе Закона о високом образовању о забрани политичког деловања на универзитету, декан је након почетка сукоба у Украјини организовао и о трошку факултета финансирао одлазак групе студената факултета у посету амбасади Русије, која се може протумачити као политичка подршка Русији у овом сукобу, а која свакако не представља било какав вид научне или образовне сарадње“.(1)
Наравно, наша универзитетска средина је отворена за НАТО угледнике. Тако је у октобру 2018. Јенс Столтенберг посетио Филолошки факултет у Београду. Професор др Мило Ломпар каже да је то била „програмиране и тајно организоване посета генералног секретара НАТО-а Филолошком факултету, која је представљала пропаганду у корист ове злочиначке организације, пропаганду коју је вршио актуелни режим а спровео актуелни декански колегијум“.(2)
Столтенберг, челник злочинаца који су наш народ бомбардовали, отимајући нам Свету Земљу, јесте могао на Филолошки факултет у Београду, а Ристивојевић није могао да води студенте да разговарају са аташеом за културу амбасаде Русије у Београду – не о Украјини, него о стипеднијама за руске факултете.
Да успут укажемо и на недавно случај у Крагујевцу – студенти су имали намеру да, на Правном факултету тамошњег Универзитета, 9. маја организују предавање свог профеора, др Зорана Чворовића, о украјинској кризи; све је било договорено, али управа факултета је, на запањеност студената, ПРЕДАВАЊЕ ЗАБРАНИЛА! (3)
Тако су наши универзитети, по ко зна који пут, кренули путем пијаце, а не храма.
ТОБОЖ СТАЉИН, ТОБОЖ ПУТИН, А, У СТВАРИ, РУСОФОБИЈА
Постоје и дубљи разлози за смену Ристивојевића.
Бивши голооточанин, Чедомир Лифкић, психолог, у својој студији „Психолошки синдром Голи оток“, између осталог пише:“Паралелно са голоотачким синдромом јавио се и ширио руски синдром, као његов нераскидиви део и синдром. Руски синдром је, као и голооточки, у суштини почињао и завршавао се у пропаганди да све што је руско треба одбацити и да га треба забранити: није смела да се хвали руска уметност, књижевност, нису смеле да се певају и слушају руске песме, руски филмови су били потпуно потиснути западним, а у ресторанима и хотелима избегавало се чак да се служи и пије руска вотка. Свако ко се није придржавао ових писаних и неписаних правила, не само да је постајао сумњив, већ је позиван на саслушање и одговорност, проглашаван непријатељем, информбировцем! Масмедији, штампа и радио, стриктно су се придржавали ових упутстава и правила издатих од највиших државних и партијских органа; у школи и на факултетима су се реформисали програми и преусмеравали у складу са текућим политичким и идеолошким потребама. Спорт и спортска такмичења са Русима и СССР-ом добили су политички и идеолошки значај мржње и борбе за опстанак нације. Таква нагла и насилна преоријентација осећања једног народа према другом задирала је у најшире слојеве народа и најдубље сфере људске свести и људских осећања, била је шокантна и погубна, угрожавајући ментално здравље нације и њен колективни и индивидуални морал и етику. У народу је овакво насилно преусмеравање осећања људи у супротном, непријатељском смеру, према дојучерашњим ратним савезницима и дојучерашњим пријатељима, са блиским словенским и православним народом, деловало колективно трауматски и фрустрирајуће. Власт није могла адекватно да препозна ова осећања код људи и разликује их од идеолошког и политичког опредељења за резолуцију Информбироа“.
Титоисти се и данас боре против Русије. И надају се да ће „русофиле“, али и све критичаре НАТО злочина, бацити, опет, на голооточке стење. За сада то чине у блажој верзији. Али, како се рат НАТО пакта против Русије заоштрава, идеје домаћих НАТИСТА постајаће све радикалније.
В ЧЈОМ ДЕЛА?
Описујући видовдански скуп српских интелектуалаца у Андрићграду 2022, Зоран Чворовић нас подсећа на речи Мила Ломпара, који је указао на најдубљи смисао „академске русофибије“ у нас:“У свом излагању Ломпар је нарочито скренуо пажњу на чињеницу да ће назнаке политичког приближавања Србије и Русије имати краткотрајан ефекат, уколико не дође до промене у оквиру културне комуникације два народа и државе. С тим у вези Ломпар је подсетио да је „системска антисовјетска, а заправо антируска политика“ у Брозовој Југославији после Резолуције ИБ добила опасан „скривени вид у хоризонту културне подлоге“.Наиме, од тада се „из оријентације која би била проруска извлачио један комплекс инфериорности који се преводио као комплекс културне инфериорности“.
„Уколико би се човек залагао за руске садржаје у оквиру свакодневног живота, он би повукао један комплекс културне инфериорности, који се потом преносио на унутрашње политичке односе у Југославији, па је увек оно што је било везано за западне делове те земље било дато као културно супремативно упркос евиденцији која је говорила да то није тако.“
При томе је означавање Русије као културно инфериорније у Брозовој Југославији било развијано у оквиру службене „идеологеме о српској кривици са идејом хегемоније великосрпске буржоазије“ и тако скупа „постављано у основу културне подлоге“. Ломпар упозорава да уколико „културна подлога и даље остане тако структурирана да свака врста пледирања за руски утицај, и културни, буде идеолошки обележена као комплекс инфериорности његових носилаца“, онда ће се то неминовно одразити на „стање у медијској сфери“, што ће потом „редуковати понашање у политичкој сфери, а понашање у политичкој сфери ће повратно утицати на понашање маса“.
Следствено томе, русофобски стереотип о руској културној инфериорности из угла припадности заједничкој словенско-православној цивилизацији показује се као кључно опште место колонијалног аутошовинистичког дискурса, па је стога његово одбацивање услов свих услова за поновно освајање спољне политичке слободе и ресуверенизацију српских држава.“(3)
О томе је реч. Зато је, у Србији, угледни научник др Бранислав Ристивојевић смењен са места декана Правног факултета у Новом Саду.
То му, после прогона које је доживео од лажнобораца за квази – права, чини још једну част. Како интелектуалну ( сменио га је страх конформиста ), тако и моралну ( знао је за ризике, али је слушао савест – није судио о боју по снази противника, него по светињи Истине коју брани ).
