Недавно је Синиша Љепојевић, аналитичар блиставог ума, бавећи се сменом Бориса Џонсона, указао на могућност да иза те смене стоје глобалистички центри моћи чији је циљ изазивање хаоса у целом свету да би се остварио „велики ресет“:“Утицај тих центара моћи, ма колико се њихове процене подударају са расположењем доброг дела јавности, ипак код многих буди сумње да је реч о пројекту и то оном из Светског економског форума у Давосу познатом и као „Велико ресетовање“. Међу циљевима тог пројекта је потпуно разбијање друштава, сталне кризе и осиромашење грађана, а то је све оно што и чини кризу у Великој Британији. Сумња се да је можда реч и о некој новој игри глобалне елите из Давоса и да би судбина Џонсона и Краљевства ускоро могла да задеси и остале земље Запада. У том светлу, упркос свим манама и грешкама, Џонсон би могао да буде само жртвени јарац. Као и увек време ће показати, али неизбежна је чињеница да Велика Британија улази у дуготрајну и дубоку политичку и економску кризу чији исход је скоро немогуће предвидети.“
Како се вама чини, драги читаоци?
Ко се шуња иза жбуња?
Рат на Украјини – Русија је оптужена за сва зла овог света, укључујући изазивање свеопште глади. У САД, на челу државе полудементан човек, који чита „дидаскалије“ за свој театар апсурда, док сваких десетак дана долази до масовне пуцњаве и убистава; у Великој Британији са власти оде, до јуче неприкосновени, „Боџо“; у Немачкој, Шолц оптужен да је журкирао на забави где су опијали младе даме дрогама за силовање; у Јапану убише политичара који је кривио Зеленског за почетак украјинске трагедије; у Турској, дивља инфлација која се може прелите у социјалне немире огромних размера; на Балкану – криза у Бугарској, криза у Македонији, стална напетост у Црној Гори, а о Србији и Српској, опкољенима од стране НАТОа, да и не говоримо.
Пожари се свуда пале, а нигде не гасе. Азија ће се, ускоро, наћи на удару светске закулисе, нарочито бивше совјетске републике. Кризу треба продубити.
Знало се то, знало.
НАЈАВЕ ОЛГЕ ЧЕТВЕРИКОВЕ
У новембру 2011, „Геополитика“ је објавила интервју са руском аналитичарском др Олгом Четвериковом, под насловом „Тотална дестабилизација“. У њему је она најавила ово чему данас присуствујемо:„Кризу која је започела 2008. године, и која се сада налази у латентном стању, али у одређеном тренутку може опет прећи у акутну фазу, они су искористили за почетак стварања органа наднационалне контроле, који у стварности представљају институције „светске владе“. Сви водећи идеолози мондијалистичких снага (Жак Атали, Хенри Кисинџер и други) почели су отворено да тврде да ће без органа светске контроле свет потонути у хаос, али, како показује реалност, ствар стоји другачије – светска закулиса сама ствара потресе различите врсте, социјалне немире, кризе и ратове, како би оправдала концентрацију власти у својим рукама. „Двадесеторица“, „Билдербершка група“ и остале структуре, које више нису структуре из сенке, отворено играју улогу оперативних штабова који примењују одлуке које је донео узак круг посвећених финансијера, док се националне и међунационалне институције све више обесмишљавају или, чак и отворено, демонстративно игноришу. У тај процес је активно укључен и Ватикан, чији је задатак да обезбеди сакрализацију власти „светске владе“. Управо је ових дана његовим устима била изражена идеја о неопходности стварања светске Централне банке и наднационалних политичких институција, пошто националне институције нису у стању да изађу на крај са кризом./…/Ствар је у томе што, изгледа, светско лихварство улази у последњу етапу своје перманентне светске револуције, у којој оно планира да заврши концентрацију у својим рукама и националних богатстава, и власти над човечанством. Ради тога је неопходан светски хаос, или свеопшти грађански рат, чија се жаришта праве сада у различитим деловима света. Као што смо више пута указивали, тотална дестабилизација је потребна да би се свет приморао да добровољно прихвати власт наднационалног „арбитра“ који ће све довести у ред. При томе се, паралелно са социјално-економском и политичком дестабилизацијом, убрзаним темпом ствара и „идејна“ утемељеност нове власти – светска глобална религија чији је задатак да обезбеди интелектуалну, психолошку и моралну контролу над свим народима. Језгро те глобалне религије је иста та „религија новца“, која је фактички прилагодила себи све традиционалне конфесије, укључујући и католицизам, и која не представља ништа друго до систем древног окултно-паганског гледања, повезаног са клањањем „златном телету“. Зато се и у обраћању човечанству сада користи искључиво окултно-мистична симболика.“
Дакле, запамтимо – „глобална дестабилизација“. Сада је, после једанаест година од упозорења Олге Четверикове, лакше рећи нешто о стварном облику будућих догађаја.
НАЈАВЕ СА ГВОЗДЕНЕ ПЛАНИНЕ
Јасно је о чему је реч. Глобал-сатанистичка банкократија користи Империју САД – ЕУ – НАТО за постизање својих циљева; сада се ушло у фазу планетараног грађанског рата. Треба запалити пожар на што више места у свету, да би људи закукали за миром и затражили њих и њиховог „месију“, антихриста, као решење за све проблеме; лудаци бацају угарке свуда, и трљају руке, верујући да ће све процесе „спржене земље“ надзирати. Рат НАТО Империје против Русије на Украјини почетак је Трећег светског рата.
Ако је Трећи светски рат неминовност ( а капитализам је, ушавши у терминалну кризу, себе осудио на такав исход), онда морамо анализирати не само његове узроке и могуће правце развоја, него и идејну основу за апокалиптично лудило. А та основа постоји, и зове се „Извештај са Гвоздене планине“. За тај документ ретко ко да га је чуо. Рађен је 1963. године за потребе америчке владе, а у јавност је „процурео“ 1967. године. Наиме, у доба жестоких криза хладног рата, власт САД су, од својих стучњака за друштвене науке, наручили једну студију ои могућностима за настанак и очување трајног светског мира. Штампа је тврдила да је екипа научника који су извештај радили исти писала у једном нуклеарном склоништу за пословну америчку елиту, које се налазило у близини града Хадсона у држави Њујорк. Име склоништа је било „Гвоздена планина“.
Истраживање је трајало и трајало; известиоци су закључили не само да је трајан мир немогућ, него и непотребан. Зашто? Зато што, по петнаесторици научника који су извештај радили, „рат испуњава одређене функције неопходне за стабилност нашег друштва и, док се не развију други начини испуњавања тих функција, систем рата се мора одржати , а његова ефикасност унапредити“. Извештај са Гвоздене планине почиње анализом традиционалних разлога за рат и ратовање:“1. да се држава одбрани од напада друге државе или да се такав напад спречи; 2. да се одбрани и унапреди национални интерес; 3. да се одржи и увећа војни потенцијал“. Али, то су такозване видљиве функције рата. Постоје и оне друге, невидљиве, које су много битније ( како је рекао један од глобалистичких идеолога – ратови се не воде да би се победило, него да би се створили предуслови; пре свега, економски ). У Извештају је писало:“Рат је, како у древним, тако и у савремним друштвима, омогућавао систем стабилизације и контроле државних економија. Још није испробан ниједан алтернативни метод контроле који би у савременој, сложеној економији дао приближне резултате у домену ефикасности.“
Да би се народи држали под контролом, претња ратом је такође веома ефикасна:“Мoгућност избијања рата доноси осећај без кога ниједна власт не би дуго задржала свој положај./…/Рат омогућава антидруштвеним елемeнтима да нађу прихватљиву улогу у структури друштва. /…/ Регрутација се увек може одбранити као једно од најбољих средстава контроле. Ниво броја регрутних позива тежи да прати главне стопе незапослености. Људи уништавају сувишне чланове своје врсте путем организованих ратова. Рат је главна мотивациона снага за развој науке“. Дакле, иако је све почело као студија о миру, завршило се закључком да је рат неопходан модерним друштвима.
Изучаваоци Извештаја тврдили су да га је урадио један од најважнијих америчких „трустова мозгова“, тзв. Хадсонов институт, који је само 1968. Године примио 1,36 милиона долара ( од Службе цивилине одбране САД, Службе Секретаријата одбране, Војне службе САД, као и иностраних влада. ) Наравно, одмах су уследиле тврдње да је документ измишљен, да не постоји, да је то била само сатира коју је написао извесни Леонард Левин.
Орвелова тврдња, приписана тоталитарном систему у роману „1984“, да је РАТ ИСТО ШТО И МИР, није била нимало случајна. Орвел је знао о чему говори, много пре Извештаја са Гвоздене планине. И онда нам постаје јасно да мира у свету неће, нити може бити – све док глобалистичка елита не успостави потпуни надзор над светом претвореним у мравињак, или се не сломи. Зато су све њихове приче о миру биле и остале лаж. Рат је једино што познају и признају.И зато се не треба заваравати.
ЕРВИН ЛАСЛО О „КРИТИЧНОЈ НЕСТАБИЛНОСТИ“
Почетком деведесетих година прошлог столећа, епископ будимски Данило ми је дао, на енглеском, „Нацрт за изградњу Новог светског поретка“. Тамо сам први пут читао о ставовима моћног идеолога глобализма, Ервина Ласла, који је своје идеје излагао седамдесетих година тог истог столећа. Што би рекао покојни Драгош Калајић, читам и преписујем:“Председник комисије УН за обуку и истраживање), Ервин Ласло и водећи заступници ове идеје, тврде да „друштвени системи еволуирају исто тако као и људска бића“.По овој теорији до еволуције људског друштва долази кад један друштвени систем (као нпр. Данашњи независни систем нација – држава) застари или постане сувишан, услед нових открића и нове реалности, која не могу да се укомпонују у постојећи систем и зато раде на дестабилизацији, не би ли дати систем постао основа за неки нови. Као пример се наводи еволуција од пољопривредног до индустријског друштва, са проналаском машина.
Ервин Ласло то овако објашњава: „Системи еволуирају кад достигну одређени ниво сложености чиме је поремећено њихово нормално функционисање. Фактор поремећаја који се још назива и „непостојаност“ односно „нарушавање“, које мора да буде одређене врсте и на одређеном нивоу, доводи до еволуције. Ако је испод критичног нивоа, природна одбрана система реагује, па до еволуције не долази… али када се оствари одређени ниво поремећености, систем улази у фазу критичне нестабилности: долази до искакања из рутине, што систем доводи до трансформације“.
Дакле, мора да постоји криза, проналазак или револуција, да би се постојећи систем гурнуо у фазу критичне нестабилности, која претходи еволуцији у нови систем.
Ервин Ласло тврди да „постоје докази који сведоче да постојећи систем не може да се одржава вечито, да је суштински, већ једном ногом у гробу… свака праволинијска пројекција садашњих трендова открива да светски друштвено-економски систем јури у несаломиви зид пренасељености, неразвијености, поларизација, са све већом разликом између богатих и сиромашних, Истока и Запада, града и села. Више овако не можемо наставити, променићемо се јер је то неопходно. Живимо у пресудном добу, на свршетку једне светске цивилизације и рађању друге… Како у природи, ткао ни у друштву нема праве еволуције без кризе… дубоке и трајне промене стварају се само онда када је сам систем дестабилизован новим условима… Људско друштво се данас приближава тачци критичне нестабилности. Налазимо се на раскрсници која може да означи прелазак људског друштва у нову веру или у заборав“.
Вилис Харман, саветник Комитета за истраживање националних циљева, примећује: „Налазимо се у раној фази промене која је много дубља од индустријске револуције. Та метаморфоза ће изменити сваку институцију, сваку професију, сваки аспект модерног друштва“.
Тренутак критичне нестабилности, по свој теорији, ће изазвати нека велика криза, или низ мањих, које ће задржати саме темеље постојећег система у коме је нација једнака држави. Аналитичари верују да ће у том тренутку успети да искористе прилику и утичу на еволуцију ка новом друштву онако како им одговара. Ервин Ласло каже: „… У добу које нам се приближава имаћемо прилику да будемо кројачи своје судбине“.
Према Вилису Харману, ово је могуће зато што смо „можда прво друштво у историји које може да идентификује фундаметалан преображај док се још обавља“. Даље, Ласло тврди да „свесна људска бића опремљена основним знањем о друштвеној еволуцији, могу да искористе било који степен слободе коју таква еволуција нуди и да тако утичу на правац еволуције онако како им одговара“. За ту прилику која ће се појавити у тренутку критичне нестабилности, припремају се све глобалистичке групе које заступају Ново доба и Светску управу.“
Крај цитата.
ОД ХРИСТОВЕ РУСИЈЕ СВЕ ЗАВИСИ
Колико год не треба бити заслпљен Русијом ( нисмо ми српски наивци који верују да се Стаљинова ћерка Светлана удаје за краља Петра, и да ће ове, 1942, пасти Берклин ), од победе Русије зависи судбина читавог човечанства. Само Русија може зауставити крваве злочинце, попут Рокфелера, Ротшилда, Шваба и Сороша у њиховом походу на човечанство.
Руски историософ Михаил Назаров у „Смислу руске идеје“ каже јасно:“Русија се није крстила због земаљске среће него ради спасења за будући живот у Царству Небеском. У њему је, а не у превртљивом земаљском животу, руски човек видео награду за свој сурови и опасни живот. Управо је Царство небеско, присуствујући у добрим делима, обдарило благодатним смислом подвиг живота у земаљском свету. Тиме се мерила дужности и сељака и цара, чија је власт, за разлику од западног апсолутизма, била ограничена условом служења Богу (преп. Јосиф Волоцки позива на послушност једино таквом цару).
Тиме је одређен и руски општенационални идеал светости – Света Русија, какав се не сусреће код других народа (као што је приметио В. С. Соловјов, Енглеска радо велича себе као „стару”, Немачка као „учену”, Француска као „прекрасну”, а Шпанија као „племениту”). У том идеалу није се испољила руска гордост (као у „непогрешивости” римског папе) него спремност да се служи Божијој замисли о човеку. Тиме се објашњава и име које је већи део руског народа дао самоме себи – крестјани, тј сељаци (хришћани). На тај начин су појмови руског и православног постали несливено–нераздељиви./…/ Као резултат свега тога, а након пада Византије, у 15. веку се појављује појам „Москва – Трећи Рим”. Као што је тада у вези с тим рекао старац Филотеј, „два Рима су пала, трећи, Москва, стоји а четвртога неће ни бити”. Другачије речено, ми нећемо имати коме да предамо штафету православног царства: кад не буде Русије, неће бити ни остатка света и наступиће крај историје. У тим речима, Русија изражава свест о себи као о оној која „задржава зло”, и та улога је са Константинопоља прешла на Москву./…/ Апостасијске силе чак ни у 20. веку нису успеле да у руском народу искорене тежњу ка Истини и праведности, а што је чини непогодном за капиталистичке реформе. Противљење тим силама, какво је невиђено у другим посткомунистичким земљама, наставиће се све дотле, док буде постојао сам руски народ.
Због тога многи православни осећају да се ипак могу испунити предсказања наших светитеља: молитвама новомученика и нашом верношћу руској идеји Русија би могла да се, макар и краткотрајно, обнови у својој државној и сили „задржавања зла”, како би свету дала могућност последњег избора између добра и зла пре њихове коначне поделе. У очувању те могућности налази се смисао дуготрајних руских страдања. На тај начин је руска идеја у култури и политици нераскидиво повезана с Православљем, не само зато што је оно прожело целокупну руску културу и што би требало очувати верност нашим прецима, него и зато што нас на то обавезује апсолутни морални императив „служења дужности” и испуњавања мисије „задржавања зла”, без чега неће моћи да постоји ни сав остали свет.“
Тако каже Михаил Назаров.
Нису Руси идеални; и међу њима, као и међу нама, има олоша недостојног хришћанског призвања. Ипак, како рече Соловјов, ниједан народ није оно што сам о себи мисли о времену, него оно што Бог о њему мисли у вечности. И Руси и ми смо хтели да побегнемо од Божије замисли о нама, али нисмо могли – крајем прошлог века, НАТО Империја је ударила на Србе, а сада удара на Свету Русију. Ми не знамо ко ће у тој борби победити, али знамо, као и антички Грци, да „позван или непозван – Бог је присутан“. То морамо имати на уму, а све остало ће нам се додати. Док смо под стегом Господњим, ничега не треба да се плашимо, а поготову не њушке Густава Шваба и његовог мртвачког „великог ресета“.
Зато и само зато: сви под стег!
