НИ реч ни слика не могу верно да дочарају трагедију „Олује“ која је за дан истргла из корена 250.000 српских душа из Крајине, осудивши их на вечно лутање и тугу, говори тихо Книњанин Јован Вученовић, гладећи дланом камен из породичне куће свога оца.
За њега је тај комад белог динарског кречњака највећа драгоценост коју је понео у збег, то је угаони камен Крајине око кога је на пустопољинама сремских Бусија створен нови животни циклус после егзодуса из завичаја у августу 1995. у најстрашнијем етничком чишћењу у Европи после Другог светског рата.
– Ми који смо били и сведоци и жртве, знамо да су потресни снимци камера који приказују збегове само сенка страхота које су Крајишници преживели – казује Вученовић.
– Од првих дана августа 1995. око себе сам видео само бледа лица људи на којима као да су била исписана питања – шта ће бити са нама, куда ћемо? Колоне прогнаника су кренуле чим је хрватско гранатирање почело, али ја нисам желео да кренем. Немогуће је описати шта се дешава у човеку док посматра бескрајни низ возила крцатих унезвереним и очајним сународницима, рођацима, пријатељима, који одлазе некуда, ни сами не знају куда.
Из горке исповести тврдог Крајишника коју је с муком цедио из душе као да је истицала тама која је засенила блештаво плаво небо августовског дана и жагор свакодневице данашњег лепог насеља Бусије. Речи су сликале тесни џомбасти пут кроз планине који су пред бескрајном колоном невољника пробиле грађевинске машине. Као крајпуташи уз њега су стајала покварени аутомобили и људи који су молили да их неко прими на претоварене тракторе.
– Имали смо среће што смо кренули из Книна тек други дан, јер би нас вероватно побили хрватски авиони на Петровачкој цести – сећа се Вученовић.
– Жена и ја смо оклевали с поласком, чекајући било какву вест о сину кога су без обуке послали на фронт на Банију.
Комшија је молио да трактором одвезем његову немоћну тазбину мало даље од Книна, али чим сам сео за волан створила се маса људи која је грабила за ивице приколице као дављеници за чамац. Гледао сам мајку са дојенчетом, старца од деведесет година, дете заостало у развоју… Укупно 27 људи који су висили са приколице и блатобрана… Њихове очи су молиле. Преломио сам у и кренуо за колоном.
Путовање у непознато је за Вученовића било још болније јер га је све више удаљавало од сина.
– Када сам стигао у Бањалуку, одлучио сам да не возим даље. Лутао сам по бескрајној гомили мученика и распитивао се да ли га је неко видео. После два дана појавио се са друговима, пешачили су под ватром од Петриње, изгледали су као авети. То је оставило страшан траг на њему, али био је млад и преболео је посттрауматски синдром, засновао је породицу и данас живи нормалан живот. Али у њему, мени, свим Крајишницима који су преживели „Олују“, она и даље траје.
УЖАС НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ
КАДА сам стигао на Петровачку цесту помислио сам да смо ушли у пакао, милели смо кроз дим спаљених возила и задах разбацаних, угљенисаних делова људских тела, цивила које су мучки побили хрватски пилоти. После смо чули за српске старце који су остали у кућама да су масакрирани и живи спаљивани. Какви људи су то могли да ураде? Ко то може да назове војном операцијом – пита наш саговорник.
Б. Субашић
(Новости/Искра, 03. 08. 2022)
