Београд није имао проблема са хомосексуализмом. За неке виђене Београђане знало се да су хомосексуалци, али то није сметало да буду признати и поштовани. Драгослав Срејовић, Јован Ћирилов…
Тај исти Јован Ћирилов доживео је на некој ТВ трибини да га једна женска естрадна будалетина испрозива због тога што довољно не подржава такозване “параде поноса”. А њему је било јасно о чему се ради.
Јасно је и Београду. Јасно је и православним хришћанима.
Живи брате по своме, ако ти је то оријентација – твоја приватна ствар. А ли ако хоћеш да то користиш као маљ за убијање оно преостале традиционалне свести, ти си непријатељ. Ко то хоће да од хомосексуалаца направи непријатеље?
Вероватно исти они који хоће од Србије да направе безоблични шљунак. А ко им овде помаже, без обзира да ли је у власти притешњеној наредбама са са ове или оне стране, или само жели да му процвета празилук који вири оданде одакле не би требало да вири – није пријатељ свог народа.
Још једна поука из данашње литије – протеста против окупаторских намера шарене интернационале: Црква је заиста пре свега организам, а не институција.
Иако није било званичног организовања, било је довољно да проговори епископ који се баш не одликује мисионарским даром па да се прикључе великој поворци протеста и они који се иначе не слажу са његовим ставовима и изјавама.
Усред претеране памети – и нешто што не звучи претерано паметно али је изречено из срца, са свим пратећим манама, дочекано је као вода живота. Уопште као да је дошло време претеране памети и мишјег срца. Па где се срце покаже – то бива магнет.
Без праве организације Београђани су се прикупили. Било је свештенства и монаштва, али најмање из Београда. Они који нису данас дошли морају да размисле о томе да ли је прилично да одсуствују и следећи пут, ако за следећим протестом буде било потребе.
Човек који се пита за све и у Београду и у земљи Србији, вероватно ће искористити прилику да се покаже као геније који по ко зна који пут пресеца Гордијев чвор који је сам запетљао и отказаће скуп “из безбедносних разлога”. Као да је све ово уопште било потребно, као да нијко није иначе могао да се досети да ће у можда претерано толерантном али ипак не љигавом Београду бити проблема кад се проблематични а често бахати ликови размиле ноћу по сплавовима, ресторанима и клубовима где ће се испоставити да нису сви Срби безмерно толерантни, па још кад попију мало…
Ако би се десиле неке гадне ствари – ко би био одговоран?
А те интернационалне геј активисте неко и држи у заблуди. Они вероватно немају појма да у Београду, симпатичној дестинацији за туристе, ипак нису добродошли са својом агресивном манифестацијом посебне сексуалности. Београд јесте метропола, али није ни Амстердам ни Берлин. Београд је намучена, много пута разарана престоница Србије.
А Србија је нешто што се изговара са поносом. Без параде.
