Покрет за одбрану Косова и Метохије

Деветнаеста воштаница Панту и Ивану вјечној младости са Пећке Бистрице

 
Име: 13. 08. 2022-Kosmetska kandila-GORAZDEVAC 19-vostanica;Опис: Деветнаеста воштаница Панту и Ивану вјечној младости са Пећке БистрицеТип: audio/mpeg
 
 
  • Изабрани Епископ Новобрдски Иларион: ,,Преточимо нашу тугу због страдања дјеце у Гораждевцу у вапај према Богу и наду да ћемо једном у радости угледати Панта и Ивана како се радују и смију, и да ћемо се и ми са њима радовати у вјечноме животу“
  • Живојин Ракочевић: ,,Још видим застрашујућу слику Гораждеваца на мјесту једног од најсвирепијих злочина у доба ,,мира”
  • Дарко Димитријевић: ,,13. август заједио је живот у Гораждевцу“

 

Ни после 19 година нема одговора на то ко је пуцао и усмртио дјецу која су се купала на ријеци Бистрици, 500 метара од центра села Гораждевца код Пећи 13. августа 2003. године.

У вријеме ,,мира”, у присуству више хиљада наоружаних војника КФОР-а и бројних међународних полицајаца албански екстремисти су рафалом из аутоматског оружја 13. августа, 2003.године, пуцајући на дјецу која су се купала на Бистрици, убили Пантелију Дакића (12) и  Ивана Јововића (19) и тешко ранили Марка Богићевића (12), Драгану Србљак (13), Богдана Букумирића (14) и Ђорђа Угреновића (20).

Ово издање емисије ,,Косметска кандила“ посветили смо вјечној младости са Пећке Бистрице једном од символа послератног страдања нашег народа на Косову и Метохији.

 

Изабрани Епископ Новобрдски Иларион: ,,Наша нада је да ћемо једном у радости угледати Панта и Ивана како се радују и смију, и да ћемо се и ми са њима радовати у вјечноме животу“

Са благословом преосвећеног Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. Теодосија Свету литургију и парастос данас, у суботу 13. августа 2022. године, у цркви Рођења Пресвете Богородице у Гораждевцу служио је изабрани Епископ новобрдски архимандрит Иларион (Лупуловић) уз саслужење саслужење оца Петра из манастира Високи Дечани и неколико свештеника. Помену су присуствовале монахиње из Пећке Патријаршије.

Архимандрит Иларион је усвојој бесједи упутио снажне поруке утјехе и охрабрења родитељима страдале дјеце и житељима Гораждевца рекавши да страдање дјеце никада не прихватимо као губитак него да се трудимо да посвједочимо веру у васкрсење.

,,Ваш опстанк на вашем месту страшном, на стратишу, јесте велика побједа, и ту треба да останете доследни нашем призиву, достојни наших предака, да заиста постојимо на месту страшном. Сила Божија се у немоћи показује савршено. То је сила Божија коју су пројвила и деца која су овде пострадала и не само та деца која су пострадала него и она која су страдала и наставила да живе овде. Ваш опстанк на вашем месту страшном, можемо да кажемо на стратишу, јесте велика победа, и ту треба да останете доследни нашем призиву, достојни наших предака, да заиста постојимо на месту страшном. Окупили смо се заправо због деце која су у време док је највеће зло тријумфовало и неправда, због деце која су имала снаге да се радују животу, притиснута некако уза зид, у неки ћошак постојања, та деца нису одустала од радости, од игре, нису одустала од своје реке, ту да се на тој реци радују. Браћо и сестре то је хришћанска победа, победа јеванђеља, победа вере у јеванђеље. И зато нека нам осмех Пантов, и она стаменитост Иванова буду путоказ, нека њихов пример гори пред нама, као што горе ове свеће. Није случајно да се овај обичај одомаћио, да носимо свеће, успомену на ова два нова мученика, која су страдала радост ради, животне радости ради, нису пристали да се заглеђу у зло, да чаме у депресији, већ су се радовали животу и такви радосни су отишли у тајну Божију. То је браћо и сестре дух јеванђеља, дух који су нама наши преци оставили и предали. То је заправо наша нада да је заправо и Панто и Иван отишао са осмехом и да ћемо их једном у радости угледати како се радују и смеју, и да ћемо се ми са њима радовати у вечноме животу.

Не треба њихов спомен да заборављамо и треба свом силом да нашу тугу претачемо у вапај ка Богу. Не дозволимо посебно оним који су им најближи и који их највише воле да прихвате тај губитак. Немојте да прихватите гуибитак, ми смо овде да поседочимо веру у васкрсење. Њних заиста има у тајни Божијој и никада не треба да одустанете на било који начин од њих и не треба да кажете да њих нема, њих заиста има, а можда их има и више него што нас овде има. Толико пута смо ми ходећи заправо мртви, а они који су преминули живљи су хиљадама пута од нас. То да оставимо Господу и да оставимо том дану када ћемо се срести заједно са њима“, поручио је изабрани владика Иларион.

Иако су овај злочин осудили сви међународни представници, истрага никада није детаљно спроведена и починиоци никада нису приведени правди, као ни у бројним другим случајевима страдања Срба.

Злочин у коме је живот изгубило двоје, а рањено четворо деце оставио је огромне последице на Гораждевац и остале повратничке средине. Многе породице са децом су се након овог злочина одселиле.

Вртић, основна и средња школа у Гораждевцу данас броје око стотинак деце, што је за двије трећине мање него пре деветнаест година, упркос чињеници да се у овом селу у просјеку рађа око десетак беба. Млади данас одлазе углавном због недостатка радних мјеста.

Иако су припадници цивилне мисије Уједињених нација – УНМИК обећали да ће преврнути сваки камен да пронађу убице невине деце за овај монструозни злочин нико није одговарао. Обећање се завршило саопштењем да је непознат број људи из жбуња отворио ватру из калашњикова на дјецу.

Родитеље деце страдале у овом злочину су “после дугогодишњег мучења по судовима и преузимања случаја од Унмика, позвали надлежни из Еулекса” крајем децембра 2010, када им је речено да “Еулекс не може да води истрагу, јер нема довољно аргумената”.

Злочин у Гораждевцу, на ријеци Бистрици је један од четири најмонструознија злочина почињена над Србима од 1999. године и доласка међународних мировних војних и цивилних снага на Косово.

У прилог деветнаестој годишњици злочина у Гораждевцу из архиве Радија ,,Светигора“ издвојили смо свједочење предсједника Удружења новинара Србије књижевника и новинара Живојин Ракочевића директора Дома културе у Грачаници које смо снимили за ову емисију 13. августа 2018. године.

 

Живојин Ракочевић: ,,Још видим застрашујућу слику Гораждеваца на мјесту једног од најсвирепијих злочина у доба ,,мира”

,,Слика Гораждеваца била је застрашујућа. На мјесту злочина затекли смо неке тајландске, непалске истражитеље, косовску полицију и румунске специјалце који су се туда врзмали.  Затекли смо, у суштини, једно сиротињско мјесто у коме су дјеца из једног гета и затвора нашла свој излаз на ријеци, гдје су направили вир за купање и мјесто за дружење преко кукуруза…и то је све прекинуто и остављено онако како је затечено у тренутку пуцњева…бицикли…патике…пањ, који је ту стајао а којег више нема, јер су албански привредници промијенили ток ријеке изнад њеног тока, тако да данас Бистрице на овом мјесту готово и нема. У селу једна потпуна унезвијереност. Затекли смо људе који, у медицинској амбуланти, тако стоје у крвавим мантилима, док влада једна потпуна драма јер се не зна ни ко је преживио. Сјећам се свог професора Милете Букумирића који ме зове и пита: ,,Кажи ми шта је са Богданом, немој да ме лажеш”, док Богдан лежи тешко рањен и једва је и преживио. Све су то коцкице страшне слике које склапају ужасан гораждевачки мозаик “-сјећа се 13. јула 2003. године тадашњи уредник КиМ Радија Живојин Ракочевић који је међу првима стигао на мјесто страшног злочина у Гораждевцу који је заледио живот.

Ни после 19 година нема одговора на то ко је пуцао и усмртио дјецу која су се купала на ријеци Бистрици, 500 метара од центра села Гораждевца код Пећи 13. августа 2003. године.

У вријеме ,,мира”, у присуству више хиљада наоружаних војника КФОР-а и бројних међународних полицајаца албански екстремисти су рафалом из аутоматског оружја 13. августа, 2003.године, пуцајући на дјецу која су се купала на Бистрици, убили Пантелију Дакића (12) и  Ивана Јововића (19) и тешко ранили Марка Богићевића (12), Драгану Србљак (13), Богдана Букумирића (14) и Ђорђа Угреновића (20).

,,Злочин у Гораждевцу заледио је живот. Већ седамнаест година сваки 13. август је дан када живот у Гораждевцу застане. Тог дана видите како на црквену капију долази мајка Сенка Јововић, отац Панта Дакића Милисав, како се скупља генерација младих који су тог дана били на Бистрици, рођаци, новинари, политички представници а онда почне парастос у цркви Пресвете Богородице, после кога крене свако на своје гробље, јер су Панто Дакић и Иван Јововић сахрањени на два гробља. После помена сви се нађемо у једној тишини која би се могла дефинисати као чекање правде, изнад које лебде те грозна питања: Зашто? Зашто у истрази ништа није урађено? Зашто то грозно лице убице монструма нико није видио и због чега се оно није сусрело са правдом?”- казао је за Радио ,,Светигору” књижевник и новинар Живојин Ракочевић директор Дома културе Грачаница један од људи који је тог 13. августа међу првима стигао на мјесто злочина, а чије су фотографије са лица мјеста обишле свијет.

Живојин Ракочевић каже да је Гораждевац остао замрзнут, залеђен, конзервиран као да није прошло 17 година. Он је изразио захвалност мјештанима на одлуци да остану да се брани село и да се у њему преживи.
,,И поред велике жртве од једанаесторо страдалих Срба, коју је Гораждевац дао од почетка од 1998. године, страдање Панта и Ивана 2003. године био је врхунац злочина. Ово село постало је симбол отпора у Метохији али је, нажалост, мало тога урађено да се живот изнутра обнови. Тешко је, скоро двадесет година,  живјети са истом сликом, гледати исту улицу, зид, циглу, исто дрво, требало је урадити нешто корјенитије и суштинскије да би се живот овдје одледио”- каже Ракочевић подсјећајући да је и спомен плоча жртвама из Гораждевца, која се налази у центру села, поломљена када су прије неколико година пуцали у њу.

Он каже да су породице убијене дјеце више од десет година говориле о правди и потреби да она буде задовољена, желећи да међународне институције испуне макар дјелић онога што су обећали.

,,Кад смо се на овај дан прије 17 година на мјесту злочина срели са међународним званичницима, шефовима полиције, шеф УНМИК-а Финац Хари Холкер (који више није међу живима) је рекао да ће ,,преврнути сваки камен како би открили ко је убио ову дјецу”. И никад ништа није урађено, све се кретало у неком зачараном кругу гдје је највише малтретирана родбина и чланови породице, које су испитивали у бескрајним круговима. А онда…има томе скоро седам година… породице су заћутале”- каже Ракочевић.

Живојин Ракочевић подсјећа да је мајка Ивана Јововића дуго времена врло артиукулисано говорила, прецизно дефинишући, у свом свом болу и несрећи која је снашла, свој проблем и све оно шта се догодило њеној породици и Гораждевцу. Он се сјећа њених ријечи: ,,Кад сам чула пуцањ, знала сам да је мој Иван погођен јер ми је то казало мајчинско срце. Дан прије сам му рекла да не иде на Бистрицу и није ме послушао.

,,То је жена- подсјећа Ракочевић- која је имала храбрости да, када је Хашим Тачи донио вијенац да постави на споменик, узме то цвијеће и баци га на сред трга, рекавши да он не може да доноси цвијеће и да стане испред српских жртава и побијене дјеце. Али већ неко вријеме породице ћуте и то ћутање је најболније и најстрашније. Њихово  непроговорање гласније је него све наше ријечи”- каже директор Дома културе Грачаница.

Живојин Ракочевић, који је у то вријеме био уредник КиМ радија, сјећа се тог 13. августа, када је, међу првима, стигао на лице мјеста. Сјећа се да се у то вријеме живјело у једном врсти херметичке изолације, у којој су се врло тешко добијале информације, тако да им је Гораждевац, у том смислу, био даљи од Аустралије или Њујорка а они ријетки гласови, који су се пробијали из наших гето средина, били су плод случајности.

,,Наш сјајни Дарко Димитријевић из Гораждевца, који се још и тада, као дјечак, бавио новинарством, успио је да нам јави да су му побили пријатеље док су се српска дјеца купала у ријеци. Покушавајући да га смиримо, говорили смо му да покуша да напише шта се тачно десило, с обзиром да је ово његов јављање из затвора и гета гораждевачког звучало као потпуни вапај и недефинисана гомила ријечи из које сте могли да разаберете само зло и ништа више. И сам Дарко је страдао јер је и он био дио те дјеце која су заувијек изгубила своју ријеку и радост. Истог трена смо кренули за Гораждевац, без икакве пратње, иако се тада без пратње није ишло. Кад смо стигли у Гораждевац срели смо дјечака Дарка Димитријевића, већ остарјелог и зрелог. Он је у свему томе схватио шта треба да уради и захваљујући његовој информацији спријечене су неке манипулације јер су, оног тренутка када се десио злочин, поједини чиновници Међународне заједнице пустили вијест да је ,,у етничким немирима у Пећи страдала једна Албанка”. Ту вијест, која је већ кренула у свијет, требало је исправити и демантовати вијешћу да није у питању Албанка нити су у питању етнички сукоби већ чист терористички напад у коме је убица пуцао у дјецу која су се купала на ријеци”- каже Ракочевић.

Живојин Ракочевић сјећа се слике Гораждевца тога дана.

,,Слика Гораждеваца била је застрашујућа. На мјесту злочина затекли смо неке тајландске, непалске истражитеље, косовску полицију и румунске специјалце који су се туда врзмали.  Затекли смо, у суштини, једно сиротињско мјесто у коме су дјеца из једног гета и затвора нашла свој излаз на ријеци, гдје су направили вир за купање и мјесто за дружење преко кукуруза…и то је све прекинуто и остављено онако како је затечено у тренутку пуцњева…бицикли…патике…пањ, који је ту стајао а којег више нема, јер су албански привредници промијенили ток ријеке изнад њеног тока, тако да данас Бистрице на овом мјесту готово и нема. У селу једна потпуна унезвијереност. Затекли смо људе који, у медицинској амбуланти, тако стоје у крвавим мантилима, док влада једна потпуна драма јер се не зна ни ко је преживио. Сјећам се свог професора Милете Букумирића који ме зове и пита: ,,Кажи ми шта је са Богданом, немој да ме лажеш”, док Богдан лежи тешко рањен и једва је и преживио. Све су то коцкице страшне слике које склапају ужасан  мозаик”- са тугом се сјећа Ракочевић.
Живојин се сјећа како су након тога рањена дјеца пребачена у Пећ гдје су доживјела крајње нехуман третман. Ђорђу Угреновићу стављен је гипс на прострелне ране преко руке и рамена, Драгани Србљак такође. Дарија Шафранић чиновница Уједнињених нација из Сарајева, чије име треба да остане запамћено, позвала је и замолила да учинимо све да се дјеца из Пећке болнице евакуишу, јер ће их тамо побити. Кренуло је онда пребацивање дјеце у Косовску Митровицу, одакле су хеликоптерима пребачени за Београд гдје су спасени.
Успут је нападнуто возило хитне помоћи као и возила приватних лица која су возила дјецу гдје су претукли једног од људи који су их уз поруке: ,,Нека вам се то догодило. И треба! Потпуно је нехуман био и третман према мајкама Панта Дакића и Ивана Јововића које су знале да су им дјеца смртно страдала. Било је застрашујуће. А на крају тог страшног дана из сусједних села пуштана је музика, чули су се гочеви, пјевало се…био је то један кошмар у доба ,,мира” у тренутку када смо  имали распоређених најмање 30.000 страних војника да тај ,,мир” чувају овдје на терену. По својој монструозноисти и једној врсти обрнуте нељудске логике ово је био један од  најсвирепијих догађаја у доба мира, јер се у тренутку пуцњаве на виру на Бистрици купало најмање стотинак српске дјеце”- подсјећа Живојин Ракочевић.

Он наглашава да је убица морао да се спусти низ ријеку, да уђе у врбак одакле је гледао ту дјечицу испред себе из непосредне близине док нишани, да, осувши тај рафал, нестане и да му се до дана данашњег не зна идентитет. И док постављамо питање да ли ће се његово лице икада видјети пред правдом, породицом и људима знамо да ће се пред Богом свакако појавити.

Данас су Албанци измијенили ток ријеке Бистрице за своје потребе. Мјесто је зарасло, запуштено, камен који је мрамор Ивана Јововића и даље ту стоји носећи страшне поруке да се ни ми баш најбоље нисмо разабрали и испратили сву количину несреће која је тог дана погодила Гораждевац и све нас, каже новинар Живојин Ракочевић и додаје да у мирнодобским условима, у међуетничким сукобима, никада није било тако страшног, испланиранои и безобзирног напада на дјецу.

Ракочевић каже да су родитељи дјеце увјерени да надлежни знају ко су починиоци злочина што је један тежак грч и несрећа. Додаје и да су  изложени различитим гласинама и дезинформацијама гдје човјек никад до краја не може да се разабере.

Ипак, знајући суштину етничке освете и начина  организовања локалних Албанаца, морамо знати и да постоји завјет ћутања који се све ове године перфектно спроводи не само у Гораждевцу већ и у Ливадицама, Товићу код Обилића, Старом Градском док стотине жртава чекају правду. У таквом систему не можемо очекивати да ће се појавити неко и свједочити ко је убица дјеце. Постоји тај систем који од врха почива на злу, зато и не можемо очекивати да институције које су сада потпуно албанске нешто учине по том питању. УНМИК је истрагу предао ЕУЛЕКС-у који је затворио, оставивши све локалним властима и судским органима који кажу да ће ,,отворити истрагу уколико се појаве неке нове чињенице”. Али ми знамо да у завјету ћутања у односу према другима, Албанци те нове чињенице никада неће имати јер су, по њиховом мишљењу, то само Срби који су ту претекли и који и треба да живе тако како сада живе, да немају развоја и да за њих у том и таквом систему правда није њима намијењена”- каже књижевник Живојин Ракочевић.
Он поручује да ми не можемо окретати леђа гробовима Панта и Ивана и да они морају бити позив нама на дјелање и нешто другачији приступ Гораждевцу.

,,Сјећам се да су на сахрану у Гораждевац дошли највиши ондашњи југословенски званичници међу којима и предсједник Владе Живковић  и предсједник Координационог тијела Човић, који су обећавали да ће ријешити проблем незапослености који није ријешен ни до дана данашњег. Имали су тада проблем са пратњом КФОР-а тако да су каснили на парастос који је служио Митрополит Амфилохије. Када су Митрополиту рекли да мора сачекати да стигну он је одговорио: ,,Панта чека Бог, ја не могу да чекам њих”. И превише смо чекали да се нешто уради. Мислим да има времена да Гораждевац добије неки унутрашњи живот заснован управо на младости која тамо живи, и на жртвама коју је управо та младост поднијела због одлуке да остану да живе тамо. Сви смо се огријешили о случај Драгане Србљак која није могла наћи посао у свом Гораждевцу. Што је средина мања мржња је већа, ту се све памти док унутрашње свађе постају велике као непремостиве планине. Ту испаштају потуно невини, они који немају излаза и рјешења. Драгана је завршила средњу фармацеутску школу, затим психологију али за њу посла није било иако смо вршили притисак на локалну администрацију да се она запосли и остане у свом крају. Драгана данас ради у једној приватној апотеци у Београду, тешко стоји јер је боле ноге након рањавања. Драгана Србљак продаје ајвар на пијаци у Београду док за њу нема мјеста у њеном родном селу због тога што имамо неспособну администрацију и због локалних мржњи које одлучују да ли можете или не радити и бити дио своје породице. То морамо превазићи.  Када се исправи та локална неправда десиће се и тај тренутак оживљавања када ће и Гораждевац добити другачије лице и фасаду, неку нову зграду и, што је најважније, просвећеног човјека који ће помоћи да се одмрзне и одледи и неправда, и злочин и овакав начин живота. Ми морамо да осјетимо и видимо оно Његошево што бити не може.

Становници Гораждевца урадили су оно што нико није могао да замисли, они су преживјели и то у тренутку када им то није било намијењено. Иако су већ тада виђени као неко ко је нестао они су својим опстанком показали да се догодило управо оно што бити не може”- казао је у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора” 14. августа 2015. године након 15-огодишњег парастоса Панту Дакићу и Ивану Јововићу, новинар и књижевник Живојин Ракочевић.

 

Дарко Димитријевић: ,,13. август заједио је живот у Гораждевцу“

Поводом годишњице злочина у Гораждевцу из архиве нашег Радија издвајамо разговор који смо 13. августа 2021. године снимили са свједоком овог догађаја Дарком Димитријевићем главним и одговорним уредником Радија ,,Гораждевац”.

Наш брат књижевник и новинар Живојин Ракочевић помињао је управо у овој емисији Даркове ријечи којима му јавио онај несрећни злочин у Гораждевцу. Тог несрећног 13. августа 2003. године Дарко је некако успио да позове Ким Радио и, када се јавио главни уредник Живојин Ракочевић, успио да изговорите само двије ријечи: ,,Десило се”. Овај злочин заувијек је промијенио Дарков и животне путеве свих мјештана Гораждевца. Млади су тог дана сазрели, постали одрасли, зрели људи. Благодарећи Дарковом свједочењу ,,Светигора“ је покушала да прислужи још једну свијећу вјечној младости са Пећке Бистрице. Дарко се сјећа крвавих слика са Бистрице када је прекинут живот његових другара Панта Дакића, коме је било тек 12 година, и седамнаестогодишњег Ивана Јововића. Тог дана, који је заледио живот у највећем метохијском селу у општини Пећ, рањени су и Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић, Богдан Букумирић и Марко Богићевић.

Дарко нам је испричао и гдје су и како живе они сада и колико смо као народ и институције успјели да им зацијелимо болне ране и обезбиједимо неки пристојан живот.

Димитријевић се сјетио и свог дјетињства на Пећкој Бистрици, а прича нам и како живе Срби у Гораждевцу, као и о Радију ,,Гораждевац“ чији је главни и одговори уредник а који је основао његов отац Милош након 1999. године.

Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је био кадар стићи на свако мјесто страдања нашег народа посебно у Метохији и на Косову, Дарко је упознао управо на сахрани Ивана и Панта, и памти колико им је тада значила његова утјеха и уопште његов допринос опстанку нашег народа на својој завјетној земљи.

Дарко позива младе да, ако су у могућности, остају на својој завјетној земљи и остављају на њој своје трагове, који су залог опстанка нашег народа у Метохији и на Косову.

У блаженом уснућу вечни покој подај Господе слугама твојим Ивану и Панту и подари им вечни спомен!

 

Слободанка Грдинић

 

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ