„Нема повратка на status quo„, рекла је у Бечу Баиба Браже, шефица за јавну дипломатију при НАТО савезу, број три у хијерархији Алијансе, иначе кадровско решење из Летоније. Нема повратка на старо наредних година, сигурно не у односу на Русију, каже Браже не лежи враже. Каже, али у ствари више информише Аустрију куда пролази mainstream. Нема више пословања с Русијом, напуштено к’о плусквамперфект. Ко би се у ЕУ договарао с Русијом, преговарао с Русијом, пех, баксузлук, јер већ седи на ратној крстарици.
Баиба Браже је прошлог петка била главни гост на универзитетској трибини одржаној у бечком Институту за публицистику, с тим да слушаоци нису били студенти, већ политичари, дипломате и војни аташеи стационирани у Бечу, као и национална академска и медијска сцена која се бави питањима европске безбедности. Њено гостовање је организовала овдашња словеначка амбасада, у чију листу овлашћења спада и заступање интереса НАТО савеза у Аустрији. Већ то везивање компетенција у сноп је мали али релевантан пример о службеном и функционалном преклапању ЕУ и НАТО.
Лингвистички неутралан сноп, не онај историјски, на италијанском, далеко било!
Канцеларија за анестезију
У Северноатлантској алијанси Браже води Public Diplomacy Division (PDD), главни цивилни уред чији је задатак, по органиграму, „да оснажи јавни имиџ НАТО-а, учврсти сазнање јавности о вредностима које та организација заступа, о њеној политици и активностима, као и да подигне ниво јавних дебата о миру, безбедности и одбрани“.
Укратко, да се одмакнемо од мистификације и формализма, Браже води пропаганду. Приближава јавности ЕУ циљевима једног војног савеза, гаси им аларме у глави, навикава их на рат за добру и херојску ствар, а шта је добра и херојска ствар, то је уписано у карту вредности НАТО-а. Још краће: PDD је канцеларија за анестезију европске здраве памети цивилног типа.
По извештавању аустријског дневног листа Ди Пресе, који једини има аутентичан текст, с обзиром да је један од његових уредника (Кристијан Улч) био и модератор трибине, учесници су пазили да не провоцирају превише, за случај и наду да би се Беч у догледно време ипак одлучио да постане члан НАТО савеза.
За охрабрење, шведски амбасадор у НАТО-у Аксел Вернхоф је објаснио случај своје земље. Још од раног 19. века је Шведска поносно градила и осигуравала неутрални статус, „али је сада била присиљена да га напусти“. Вернхоф: „На почетку је стајало сазнање како је безбедносна структура Европе уништена. Постало нам је јасно да се сами не можемо одбранити од Русије, не без подизања војних издатака на три до четири одсто бруто националног производа.“
Дакле, каже Вернхоф: „Шведска се окренула лево и десно, погледала ко су јој савезници и упитала се да ли је обавеза ЕУ солидарности довољна у случају да нас Русија нападне? Није, зато што ЕУ нема војни штаб, нема планове, нема маневре.“
Шведској није преостало ништа друго него да се обрати НАТО-у, јер би без тога била једина северна земља у неутралном статусу „и тако би у кризној ситуацији и сама постала проблем за друге“.
Говори се о Шведској, мисли се на Аустрију. Било је важно апострофирати да је Аустрија „једина“ која је још остала ван НАТО-ве оловне стрехе. Формулација је нађена у дескриптивној формули „једина земља која није у НАТО-у, а да није острво“. Да ли сада Аустрија „у кризној ситуацији постаје проблем за друге“? Ствар није једноставна, зна се како НАТО реагује на проблеме.
„Генерално се безбедносна политика у Аустрији третира као пасторче“, рекао је на трибини дипломатa Томас Мајр-Хартинг. Он је доајен аустријске дипломатије. Између осталог, само пробрано, био је билатерални амбасадор у Москви (1986-90); вођа аустријске мисије у НАТО-у (1993-2002); специјални изасланик аустријског министарства дипломатије за Западни Балкан (2002-04, посматрачки мандат му временски покрива и мартовски погром на Косову 2004); ЕУ амбасадор у седишту Уједињених нација у Њујорку (2011-15); тренутно је специјални изасланик ОЕБС-а за Транснистрију (конфликт Молдавије и Транснистрије).
Професионално израстао из војно-дипломатског миљеа, Мајр-Хартинг замера својој земљи да је неодговорна, јер се „чак и у Швајцарској много одраслије говори о одбрани“, али је свеједно свака дебата о уласку Аустрије у НАТО „чисти губитак времена, с обзиром на расположење у становништву“.
А Браже Број три је на то „додала као у шали“ (augenzwinkernd/намигујући како стоји у извештају аустријског листа) да је НАТО овог момента „ионако прилично запослен на другој страни“ да би се бавио случајем бечке инфантилности.
Докле више?
Мала Аустрија од девет милиона становника проблем за околину? Опет! И докле више?
Нагласак није на томе да су остале три неутралне земље небитне. Демографски су битне, све скупа носе близу шест и по милиона људи – пет у Ирској, око 0,8 милиона на (јужном) Кипру и пола милиона на Малти. Кад би се томе придодао и северни Кипар, те три земље би заједно имале становништва отприлике као Србија.
И хуманистички су битне, онако према песмици коју понављају политичари свугде на свету да је сваки човек богатство, чак и кад мисли да је сиромах. Уз то су све три атрактивне земље, имају море, лепу природу и лепе банке. Аустријске банке, рецимо, више нису тако лепе откад су укинути анонимни рачуни.
Зашто се онда трансформација ЕУ у НАТО решава у Бечу, а не у Даблину, Никозији или Валети? Зашто Број три долази на трибину у Беч, а расправу затвори за јавно извештавање, и још у главном дневном листу објави памфлет?
Углавном зато што су могуће алтернативе Ирске, Малте и Кипра „мотивисане“ како би се рекло мета-језиком. Нешто друго одлучује о њиховом уласку у НАТО, не оне саме, и то до те мере да је небитно јесу ли оне официјелно унутра или не. Као да јесу иако нису. Свеједно ако одлуче да нису, јер већ јесу.
У тренутку исфорсиране дилеме, Ирска ће се увек сврстати уз Велику Британију. Зависности су многе, историјске, економске и културне. Ирци истина не воле превише Енглезе, али доста старих ресентимана се последње три деценије из јавне сфере преселило у приватну. Осим тога, Даблин ништа тако не жели као Северну Ирску, а њу може добити само од Лондона, не од Брисела. ЕУ неће ратовати са Енглезима да би национална држава Ираца интегрисала шест северних округа.
Британски рефлекс
Како је Великој Британији после изласка из ЕУ остао једино НАТО као простор националне промоције, сви приоритети Лондона су сада војни и војно-обавештајни. Других реално нема, поготово кад у понедељак сахрани краљицу. Кад то обави, опет му остаје само ратовање, још боље потпиривање туђих ратова и свађа.
Трансформација британске дипломатије у надувани ратнички имиџ је интересантно решење за једну земљу која је одлучила да пут рапидне пауперизације становништва избалансира са мегаломанским међународним амбицијама. Али и логично, гледано из визуре Лондона, јер је за њега продубљивање конфронтације с Русијом још једини преостали топос за промоцију британских интереса.
Русија реагује из империјалног рефлекса? Британски империјални рефлекс је још јачи!
Нека врста трговине, да Даблин добије на управу Северну Ирску, а као противуслугу уђе у НАТО на британском броду, или, лепа енглеска фраза која вапи за српским идиомом „on the UK ticket“ има смисла за све стране. Нису потребни чак ни тајни обавештајни подаци да би се разумело како Лондон и Даблин тренутно испипавају носивост таквог решења.
Што се Кипра тиче, он је de facto, ако не de jure, већ у НАТО-у – северни турски део преко Турске, јужни грчки преко Грчке. Правно су то интригантне ситуације, кад географија постане судбина. Као на пример за сада теоретско питање: да Србија уђе у ЕУ, да ли је истовремено ушло и Косово? Да ли би и Република Српска у том случају водила уредну проевропску политику? Или, да ли је хрватски део БиХ већ у НАТО-у преко Хрватске?
Ако сукоб ЕУ с Русијом ескалира, а тренд иде у том смеру, и Малта би, за почетак de facto, постала део Северноатлантске алијансе преко Италије.
Рат као добитак
За разлику од те три земље, аустријско инсистирање на војној неутралности је немотивисано, то јест принципијелно. Сигурно се може рећи да је оно узроковано историјским искуством из два светска рата и скупо плаћеном лекцијом о руском фактору.
Али, у ширем склопу ствари је немотивисано, у преводу аутономно и тврдоглаво, јер пренебрегава диктат географије, дипломатске притиске, тренд, и занемарује све друге краткорочне добитке које би Беч укњижио кад би се, као Шведска и Финска недавно, ухватио у еуфорично НАТО коло – пљесак из остатка ЕУ, доброхотно тапшање по рамену од стране САД и еко-енергију из прљавих шкриљаца!
Ствар је тим импресивнија, јер би политичке елите Аустрије, да је до њих, без превише оклевања увеле земљу у НАТО. Добар део академске сцене је за НАТО. Главни медијски коментатори су за НАТО. Војни врх би се лако навикнуо на НАТО. Дипломатске величине, као што показује трибина од петка су за. Оно што међутим спречава такав сценарио је расположење становништва, јер по свим испитивањима јавног мнења, чак ни петина националног електората не би подржала улазак земље у НАТО.
Таква принципијелност остаје немотивисана и у односу на једну другу особину просечног Аустријанца, који/која ноторно не воли Русију. Руску културу да, књижевност, музику, то никад није било спорно. Али живи руски уметници се аутоматски доживљавају као почасни руски амбасадори, конкретно Путинови људи, те се агресивно гурају из јавног простора. Ана Нетрепко је најбољи пример.
Чак и кад се недавно тријумфално вратила на оперне сцене у Келну и Бечу, музичке критике су опет завршавале као политички коментари „…да, сјајна је, али остаје горак укус“; „колико су такви наступи морални у овом часу?“; „славље и протести“; „истина, изјаснила се против Путина, али не одмах“. У сали се пљешће, пред салом звижди, у медијима блати. Тек кад се такви извештаји пажљиво прочитају, схвати се да су унутра пљескале стотине, да је напољу протестовало тек двадесетак (Украјинаца), а у медијима се блатом набацивало десетак аутора, и то из чисте жеље да се буде у тренду.
Резиме: она категорија која се лапидарно назива „обичним“ Аустријанцима, дакле већина електората, не воли Русе. Махом зато што су се, то се увек изнова чује у приватној конверзацији, „понашали разуларено“ приликом уласка у Беч у априлу 1945, то јест убијали, силовали и крали. На страну логика такве аргументације, која подразумева да су аустријски вермахтовци испод Стаљинграда делили деци бомбоне, или пре тога аустријске царске снаге у Србији септембра 1914. регулисале саобраћај, остаје једна фиксна чињеница – Аустријанцима не треба НАТО да би регулисали своју историју односа са Русијом.
Поход на Москву
Аустријанци су научили да се са Русијом споразумевају ван НАТО оквира. Истина, коштало је и једне и друге, али у једном моменту се с обе стране упалила лампица. Аустријанци су схватили да ниједан поход на Русију нема шансе. Руси су схватили да им горко недостају пријатељи у Европи, а у том контексту су добри односи с аустријском дипломатијом чији углед далеко надилази демографску и економску тежину земље.
За оне који виде црно и бело, то је замршена ситуација. Кад се пође од тога да је живот низ епизода сивих нијанси, слика се разбистри: Аустријанци не морају да воле Русе да би с њима били пријатељи у економији, дипломатији и култури. Исто тако, Аустрија не мора да буде у НАТО-у да би се свађала са Русијом, кажњавала Москву, продужавала јој санкције и с висока гледала на руске маниризме.
Читав овај експозе не би био битан да Аустрија није још једина ЕУ нација која се сећа последица Наполеоновог и Хитлеровог похода на Русију. Пре свега би Француска и Немачка имале обавезу да се сећају, али ту где би требало да скутри крвава историја, шири се свечана tabula rasa НАТО-ве „јавне дипломатије“. Нада се буди, можда ће овог пута бити другачије? Тамо где су Французи и Немци (с Аустријанцима) једном доживели пораз, можда ће успети Американци? Можда овог пута треба ићи за њима, е да се Европљанима посрећи?
ЕУ је ушетала у авантуристички модус и спремна је да проба. У то име још само треба да постане НАТО. Сви би, само још Аустрија неће. Не воли Русе, а опет неће.
Лакоћа којом су Балтик и Пољска запосели политичко тело Европске уније, присвојили „Ми“ европског идентитета и учланили га у НАТО је неподношљива. Још само да га у име USA и UK пошаљу у рат.
