Покрет за одбрану Косова и Метохије

Владимир Димитријевић: Србоцид – Појам као средство свесрпског прогледања

Владимир Димитријевић

КОНФУЧИЈЕВА ПОУКА

 

Да би стварност функционисала како треба, морамо се ослонити на речи. Борис Над нас подсећа:“Када је Конфуцијев ученик Ци Лу упитао учитеља шта би прво учинио када би постао владар неке државе, Конфуције је рекао: „Прва ствар коју је потребно учинити је исправљање имена“; „Конфучије је сматрао да је за постојање добро уређеног друштва најважније исправљање имена (正名, zhèng míng)“. Паунд преводи изворно кинески термин са „ортологија“: језик мора да одговара појави, он мора да почива на „терминолошкој тачности“. Недостатак коренспонденције између „ствари“ и „имена“ има за последицу људски пад. „Ако имена нису исправљена, оно што је речено неће звучати разумно“, учио је Конфуције. „Ако речено не звучи разумно, онда се не може успешно извршити. Ако се не може успешно извршити, ритуали и музика неће цветати. Ако ритуали и музика не цветају, злочини не могу бити кажњени на прави начин. Ако злочини не могу бити кажњени на прави начин, обичан свет неће имати према чему да се равна и управља“ (Разговори XIII, 3). „Људски пад“ је, у то такође нема сумње, најдаље одмакао на Западу, са (нео)либералним капитализмом. Успон Америке прати не само деградација језика, већ и до сада невиђена деградација човека, људског бића.“(1)

Рат против смислености језика кључни је рат наших дана. Зато нам је потребна велика брига о језику. Без ње се не може ићи даље.

 

ОРВЕЛОВА ОПОМЕНА

 

Власт над појмовима је кључна власт. Зато у Орвеловом роману „1984“ новоговор представља главно средство тоталитарне државе, о чему пише Милан Живковић: “Тако се језик у Орвеловој држави Океанији, где апсолутну власт има свемоћна Партија, жели довести до апсурда тј. таквог степена у развоју да ће његово директно значење бити у супротности са логичким мишљењем. Како то не би било могуће спровести до краја с постојећим енглеским језиком, па чак ни његовом екстремнијом модификацијом, рађа се нови језик – новоговор (Newspeak), о чијим ће формално-језичким карактеристикама, али и његовом друштвеном контексту бити највише речи. Дакако, такав језик несумњиво има као основу енглески језик и у Орвеловом делу читалац испред себе види новоговор у развоју, у тренутку када он још не доминира над постојећим језиком, али Партија чини све да га што више укључи у свакодневну употребу. И тако, све до испуњења коначног циља – потпуног нестанка староговора (Oldspeak), а у складу с тим и старог начина мишљења, и успостављања доминације новоговора с којим опет долазе нови обрасци у размишљању.”(2)

Владимир Умељић је, бавећи се теоријом дефиниционизма, истакао:“Ауторитативна узурпација власти над дефиницијама стварности са тежњом постизања монопола над истима, базична је карактеристика високих носилаца социјалних хијерархија и оних који теже том статусу. Она представља најделотворнији владалачки инструмент центара политичке моћи, оличених превасходно у државним, али и у њој подређеним социјалним структурама.“(3)

Свако ослобођење човека и заједнице почиње од речи. Морамо се служити својим речима и наћи своје појмове да бисмо свет учинили својим.

 

КАКО СУ НАС ОСЛЕПЉИВАЛИ

 

Наш народ је много пострадао од лажних појмова и погрешно коришћених речи. То нас је скупо стајало, почев од „југословенства“ до „братства и јединства“. Ослепљујућу улогу нарочито су имале речи које су порицале да је у усташкој НДХ, а на темељу плана постављеног у доба Анте Старчевића, над Србима почињен геноцид. Јер, прво је Анте Старчевић, „отац домовине“, који данас у сваком хрватском граду има своју улицу, рекао да смо „накот за сјекиру“, па су, у Другом светском рату, секире, брадве и маљеви почели да падају по српским вратовима и главама. Хрват Јосип Броз, маскиран у комунисту – интернационалисту, ударио је на наше памћење тако што су његови измећари на споменицима побијеним Србима хрватске и муслиманске усташе означили као „фашисте“, а поклане и ујамљене припаднике народа Светог Саве назвали „жртвама фашистичког терора“. И оргија лажи је трајала и трајала.

Неки би да она траје док је света и века, од потомака усташа до србофоба Друге Србије.

 

ЕПИФАНИЈА ЈЕДНЕ РЕЧИ

 

А онда се појавио др Владимир Умељић и на тацни здравог разума и историјске свести, које, како рече Жарко Видовић, нема без свести о злу, донео појам Србоцид. Као и свака генијална реч за прогледавање, једноставно и јасно: Србоцид. Геноцид над Србима – Србоцид. Како се тога раније нисмо сетили? Било нам је на врх језика, али је Умељић, у име свих нас, написао и изговорио. Хвала му због тога.

Зашто Србоцид? Зато што, како би Умељић истакао:

  • То је параметар брзог препознавања и дужег памћења, стога велико „С“, лична именица, као Холокауст или Порајмос.
  • Језичка конструкција следи изразу „геноцид“ Рафаела Лемкина и одмах асоцира на њега.
  • Грчко-латински корен овог terminus technicus-a чини превођење на било који језик света излишним, само се другачије проскрибује, а у складу са дотичним.

 

 

СТРАДАЛИ СМО ЗБОГ УБИЛАЧКИХ ПОЈМОВА

 

Они који су страдали у Павелићевој Ендехазији страдали су зато што су били Срби православне вере, вековна сметња Ватикану за продор на Исток. Названи „накотом за сјекиру“, нашли су се под секиром јер су били сведоци усташама, веома често потомцима православних Срба, да постоји Истина Христова, сачувана у Православној Цркви, која не признаје усташког поглавара у Ватикану као „намесника Христовог на земљи“. Срби су страдали због ватиканске дефиниције „шизматика“ као главне опасности по римокатоличко јединство и ширење међу тзв. „несједињенима“, као и због Старчевићевих дефиниција „пасмине славосербске“. Старчевићеви „стеклиши“ ( бесни пси, како су себе волели да зову, гризући ближње у име Велике Хрватске ) пронели су идеју секире из 19. у 20. век, и Јасеновац је могао да почне. Придружили су им се, авај, и многи од оних које је Павелић звао „хрватским цвијећем“.

А сада  оно исправљање имена у нас, о коме је говорио Конфучије, може да почне и то захваљујући појму Србоцид. Зашто му морамо дати места међу нама? Разлози су сасвим јасни. Ако имена нису исправљена, то јест ако су фашисти – шачица екстремиста у два камиона, рекао би Крлежа – убијали „жртве фашистичког терора“, онда то не звучи разумно, и ми немамо вербални кључ да њиме улазимо у своја трауматична колективна сећања, која морају добити катарзу. Ако немамо реч за кључаоницу наше страдалне повеснице, не можемо да успешно обавимо најважнији задатак: да осмислимо катарзичне обреде и посмртну музику за претке у нашем сећању, полазећи, пре свега, од Свете Литургије, као спомена на Жртву Христову, у којој свака невина жртва добија смисао. Ако немамо литургијско сећање на своје жртве, онда злочини не могу бити кажњени.

 

 

ОСВЕТА КАО ОСВЕШТАЊЕ

 

 

А зна се како је Владика Николај рекао да се треба светити за усташке злочине, а пренео нам чикашки прота Душан Поповић 27. 3. 1956. на сахрани великог Велимировића:

„Нећемо ми правити злочиначке и кукавичке освете над ничијом нејачи. Срби су увек били и остали Божји народ. И у цркви и пред црквом; и у двору и на дому; и на саборима и у војсци – свугде су Срби били отмени и господствени. Нећемо данашњицом ни сутрашњицом да омаловажимо славну нашу прошлост, и да оскрнавимо част нашег светлог оружја. Нећемо ми у крви освете над Хрватима. Ми нећемо као и они, под фирмом Криста и Хришћанства да прљамо наше чисте и невине руке у крви њихове деце, девојака, жена и стараца. Ми нећемо да се служимо средствима њиховим, јер бисмо били као и они. Али, то не значи да нећемо никакву освету. Поготову према онима који се не кају и не признају грех нечувених злодела у историји света. Ми ћемо им се осветити али овако: када се, ако Бог да, ослободи наша земља тираније, и када се ми вратимо, подигнућемо један храм, широк у ширину и висок до неба. Озидаћемо га тамо, далеко иза Дрине; тамо где су највише злодела починили. Оградићемо га огромним зидом, па ћемо онда са све – четири стране великим словима – ћирилицом – написати овако: ’Овај храм подижу Срби у спомен 800.000 најновијих српских мученика: нејаке деце, невиних девица, незаштићених мајки и сестара и оронулих стараца, које на нечувен начин у мукама уморише католици Хрвати, зато што бејаху Срби и православни’. Тај храм, како га ја замишљам, биће највећа освета Хрватима, јер ће њих и њихове наследнике вечито опомињати, и гристи им савест за нечувене злочине, које починише над незаштићеним робљем српским.“(4)

Тек кад се изврши ова освета, која је могућа једино као освештање, као преображење проливене крви у светлост Светиње, обичан свет ће, како би рекао Конфучије, имати према чему да се равна и управља.

Зато појам Србоцид треба усвојити лака срца и трезвеног разума, јер речима гледамо, а очи су тек помоћ језику у коме се стани истина као оно што јесте, осмишљена Оним Који је Самоистина, Пут и Живот, заувек сачувана у Ономе Који Јесте – Христос, Алфа и Омега човека и света.

(Искра, 27. 09. 2022)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ