Покрет за одбрану Косова и Метохије

Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић: Русија, Србија и одбрана Заветне земље

Извор: Правда

ПОСЛЕ ЈЕДНОГ ПОТПИСА 

 

Српски министар Селаковић и руски министар Лавров потписали су план за консултације министарстава спољних послова две земље за наредне две године. Шта то значи за све нас у светлу бриселских ( читај: НАТО ) претњи?  

Живећи годинама у свету у коме доминира једнострана глобалистичка пропаганда, којој је, као некада марксистима, главна мета суверена држава, људи као да су заборавили да је вођење самосталне спољне политике важан атрибут суверености. Ако једној држави курс спољне политике одређује нека друга држава или међународна организација, онда више не можемо говорити о стварно независној, односно сувереној држави. Бриселске бирократе, које притом немају никакав демократски легитимитет, траже од владе једне независне државе, која притом није члан ЕУ, да се одрекне права на вођење самосталне спољне политике за обећање чланства у ЕУ. Дакле, ствар је Србије с ким ће потписивати споразуме и какав ће бити садржај тих споразума. Што се грађана Србије тиче, већина их је против чланства Србије у ЕУ, а чак 80% грађана се противи увођењу било каквих санкција Русији. Грађани Србије у огромној већини се залажу да Србија има најближе могуће односе са Руском Федерацијом. Самим тим и овакав протоколарни споразум, који су потписали министри Селаковић и Лавров, наилази на подршку огромне већине грађана Србије.

 

ШТА ОДГОВОРИТИ БРИСЕЛУ 

 

Реакција бриселских бирократа је последња ствар која треба да брине једну демократски изабрану власт, пошто као што рекох вићина грађана Србије се противи чланству Србије у ЕУ, а у огромној већини подржавају најближе односе са Русијом. Уосталом, Европска унија данас није прихватљива ни великом броју грађана појединих држава чланица ЕУ, о чему сведочи не само разилажење мађарских и пољских власти са Бриселом, већ и резултати тек завршених избора у Италији. ЕУ је била просперитетна и примамљива заједница док је одржава блиске економске везе са Русијом, црпећи из Русије јефтине сировине и продајући на огромном руском тржишту своје производе. Данас је ЕУ организације без перспективе, а економска криза ће пре довести до њеног распада, него до њене федерализације. Сходно кризи коју преживљава, ЕУ је данас далеко политички немоћнија на Балкану него што је то била у прошлости. Бриселске бирократе су последњи од којих треба да страхује власт у Београду.

 

 

 

ОД ЧЕГА ЗАВИСИ БУДУЋНОСТ БАЛКАНА 

 

Будућност Балкана ће зависти од тога колико балкански политичари буду водили рачуна о сопственим националним интересима, усаглашавајући их са суседима, а не са државама које су далеко и које су у прошлости користиле Балкан искључиво као средство у борби великих сила. Ослањање на велике сила балканских националних елита је  опасно, пошто се иза њихових леђа неретко не види добро балканска реалност, а губи се и осећај за страх, који је понекад једини кадар да одагна опасност рата, којих је на Балкану у прошлости било исувише. 

Уосталом, нису само балкански политичари изгубили осећај за стварност: претња нуклеарним ратом против Русије, који би довео до коначне катастрофе, а иза које стоји НАТО, последица је дезоријентације оних западних политичара који су поверовали у своју пропаганду да ће лако с Русијом, јер је она само „бензинска пумпа са нуклеарном бомбом“. Сада, када им не иде како су мислили, сматрају да би нуклеарни рат решио се њихове проблеме који би се појавили са настанком истинског мултиполаризма. 

 

СРБИЈА ПОСЛЕ РУСКОГ РЕФЕРЕНДУМА 

 

Србија не може да прихвати резултате референдума у Украјини, каже шеф дипломатије Селаковић. Неки ће рећи: то је логично, јер ако хоћемо да важи Резолуција УН 1244, не можемо признавати референдум новоруских области Украјине.

Тако се размишља кад се не удубљујемо у суштину проблема.  

Територијални интегритет Србије на Косову и Метохији гарантован је једним конкретним обавезујућим међународноправним актом – Резолуцијом 1244, а не некаквим општим међународноправним начелима. Као што је и констатовао стални Међународни суд правде  у Хагу у саветодавном мишљењу о косовској сецесији, у међународном праву не постоји ни једна обавезујућа норма која забрањује оснивање нових држава. Стога, Србија треба да брани Резолуцију 1244 и да у оквиру њене нађе решење за суштинску територијалну аутономију на КиМ, али то истовремено не значи да водећи се својим интересима не може да призна легитимну вољу руског становништва делова бивше Украјине да се присаједине Русији. Након што је Бадинтерова комисија констатовала да се бивша Југославија распала, а не да је разбијена једностраним противправним сецесијама Словеније и Хрватске, у међународном праву је мало шта остало од општих начела, постоје још само конкретни обавезујући акти, као што је Резолуција СБ УН 1244. 

 

ДА ЛИ ЋЕ ВУЧИЋ УЧИТИ ОД МИЛОШЕВИЋА 

 

Александар Вучић је под огромним ударом НАТО дипломатије, и скоро је сигурно да већ размишља како мора да попусти под притиском. Наравно, то би му била кобна грешка, јер би требало да се поучи на примеру Слободана Милошевића. Њега је неспремност да прихвати вољу народа РСК и РС за уједињење са Србијом на крају одвела у Хаг, а Србију довела у статус делимично окупиране државе. После јучерашње одлуке да прихвати вољу народа Донбаса и Новорусије (први пут је ВВП употребио овај назив) за присаједињење Русији, Путин и Русија су све даље од клопке у коју су деведесетих упали Милошевић и Србија, а све ближи победи. А Украјина од данас и званично улази у ред пропалих држава (failed state).

Заиста, Александру Вучићу није лако. Али, он је хтео власт, и добио ју је. Како ће је искористити, зависи од њега. А од нас зависи да му не доволимо пут издаје, маскиран у „објективне околности“ и „тешку међународну ситуацију“. 

 

ШТА ДА СЕ РАДИ?

 

Чињеница је да су, у оквиру НАТО русофобије, Косово и Метохија на највећем удару оних који Србе доживљавају као „мале Русе“. Изградња арбанашких војних постаја на Северу КиМ није могућа без бефела из Вашингтона, при чему Брисел само клима главом.  Притисци ће, како рекосмо, бити све већи, а човек на челу Србије је, понављамо, преслаб да би на те притиске одговорио. Зато је веома важно да се нација ( као свакодневни референдум ) мобилише за борбу за очување Косова и Метохије у саставу ове државе. 

Зато је веома важно ново окупљање родољубивих снага око одбране истине о Косову и Метохије, у чијем иницијалном документу пише, јасно и једноставно:“Не прихватамо никаква разграничења, поделе, прелазна решења и сличне непристојне понуде. Поручујемо да нико нема мандат да потписује и предаје ни педаљ Косова и Метохије које је по међународном праву јасно и неприкосновено део Србије, нити да размењује „наше за наше“. Окупимо се да јасно подсетимо како је једино трајно решење иза кога стојимо поштовање Устава Републике Србије, Резолуције СБ УН 1244 (1999), нашег Косовског завета и права свих, без обзира на нацију и веру да у нашој земљи живе у миру и слози, на основу чега тражимо и боримо се за пуну реинтеграцију Косова и Метохије у уставноправни поредак Србије, када за то буду створени услови и када то буду међународне околности дозвољавале. До тада, све мере, одлуке, инцијативе и активности које се спроводе, морају бити усмерене ка испуњењу тог циља.“(1) 

Циљ је један, и веома јасан: Косово и Метохија су део Србије. 

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА 

 

Сва наша окупљања увек су била под сенком пубертетске неслоге, којој су Срби историјски склони. Како наводи Владимир Ћоровић за наше претке:“„Живе без власти”, говори Псеудо-Маврикије. „у међусобној мржњи, и не познају реда . . . Код њих влада разлика схватања, па или се не сложе или ако се и сложе ипак други прекорачују брзо оно, што се одреди, пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан да уступи другом.”“ У исто време, опет по Ћоровићу, „такав начин живота и управе, са личним изражајем појединаца и братстава у свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. /…/ Познат је поносни словенски одговор кагановим посланицима: „Какав је то човек кога греју сунчани зраци, који ће учинити да се ми покоримо?” ПсеудоМаврикијев спис изричито наводи како се Словени „никако не дају у ропство или подаништво, а нарочито у својој земљи”.“(2)

Између неслоге и слободољубља морамо тражити пут ка насушним зближавањима тамо где су она неопходна. И морам чврсто стајати на „страшном месту“ светске историје, онако како су нас учили наши преци. За то нам је потребна храброст и оданост Завету, да нам страх, како рече Његош, не би окаљао образ.            

УПУТНИЦЕ ( 28.9.2022. године )

1.https://standard.rs/2022/09/23/proglas-za-okupljanje-u-odbrani-kosova-i-metohije/
2. https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html

(Правда, 29. 09. 2022)