Према астрономском календару, ово је XXI. вијек, година 2022. и размеђе је између мјесеца септембра и октобра. Али, геополитичка ситуација у савременом свијету као да доводи у питање поузданост астрономског времена. Несклад између астрономског и геополитичког календара ствара привид синхроније.
Када се овај несклад између астрономског и геополитичког календара посматра in grosso modo, увиђа се дијахронија која враћа Европу у 1939. годину и мјесец јун. Србија је у мјесецу марту 1941., док Црна Гора дочекује нову 1948. годину. Србија је, за сада, задржала свој курс и очекује вијести са Источног фронта. Заправо, Србија је у овој дијахронији сада ситуирана у 1941. години, негдје између 22. јуна (напада Њемачке на Совјетски Савез) и 27. марта (пуча и демонстрација у Београду) који је патријарх српски Гаврило Дожић сагледао у духу Косовске традиције и Косовског опредјељења. При том, не треба да буни то што у овој изокренутој дијахронијској перспективи мјесец јун долази прије мјесеца марта.
Спољнополитички курс Србије у правцу српско-руског пријатељства и традиционалног српско-руског савезништва једна је од главних оријентационих тачака у времену пометње и колизије између астрономског и геополитичког календара. Европа се већ подала новом (читај, старом) свјетском поретку заснованом на идеји монополарности. Марш новог-старог свјетског поретка на Исток, који је нови-стари casus belli, доспјео је до Украјине и ту је заустављен. Kао по старом, не баш добром историјском обичају, марш монополарног свијета на Руски свијет заустављен је одоцњелом реакцијом Русије. Право питање није гдје ће, већ када ће се Русија зауставити, у свом побједоносном ходу ка одбрани својих и свечовјечанских цивилизацијских вриједности, вођена идејом правде (истине).
Не би се могло рећи да вријеме ради за монополарни свјетски поредак, који је универзалност „европских вриједности“ (за које је Ганди својевремено примијетио да је то „добра идеја“) побркао са „универзализмом“ распростирања своје војно-политичке силе, уз потирање и потчињавање сваке, тим „вриједностима“ неподобне националне, културне и духовне традиције. Клепсидра, која „краде вријеме“ (kleptes), a како је за западне „партнере“ вријеме новац, клепсидра краде и новац, не ради у корист монополарног глобализма. „Бесконачни рат“ (еndless war) против исламизма, замијењен је „бесконачним“ ратом против православног словенства, предвођеног Русијом. Али, ако примијенимо чувену аристотеловску разлику између два појма бесконачности на схватање „бесконачности“ у оквиру западњачке геополитике рата, онда добијамо сљедећу слику. Појам „бесконачности“ у бесконачном рату против исламизма одговарао би аристотеловском појму актуелне бесконачности. То значи да је фама страха од исламског фундаментализма, који је био означен као главни непријатељ „западних вриједности“, једно кратко вријеме послужила као оправдање за ширење монополаризма и контроле над свијетом и свјетским ресурсима. Исламофобија је оправдавала ванредно ратно стање против тероризма као перманентно геополитичко стање.
Међутим, фама русофобије мијења појам бесконачности у новом бесконачном рату колективног Запада против старе, заједнички умишљене „руске пријетње“, при чему се сада ради о потенцијалној бесконачности. Тај нови бесконачни рат против старог непријатеља требао би да траје, потенцијално до последњег Украјинца, чији је број, дакако, коначан. Русија зато, чини се, и не жури много у овом метафизичком рату са монополарним глобализмом, између осталог, чувајући животе своје дојучерашње браће која су се одрекла некада заједничког идентитета и прихватили нови, „атлантистички“. Ријечју, носиоци идеје reductio ad unum монополарног свијета су у журби, јер им цури вријеме у клепсидри, која им, како је већ примијећено, „краде“ вријеме и новац. Они који су једном, прогласивши свој свијет без Бога свеобавезујућим, од Њега отели вријеме, схватили су да им се отимачина отела – јер никада није ни могла бити заправо њихова. Поглед на земљу која се распростире на све временске зоне за њих је неподношљив. Русија је сувише широка, па би ту једину земља која се граничи са небом (Е. М. Рилке) требало мало скратити, баш као и човјека – наиме, Русију за Русе, а Русе за Русију.
Напокон, у геополитичком и астрономском календару разилазе се и празнични дани. Док Русија слави 9. мај Парадом побједе, тај славни дан је монополарни Novus ōrdō sēclōrum прогласио „Даном Европе“ чија је једна од основних „цивилизацијских вриједности“ и тзв. „парада поноса“ као ге(ј)о-политички догађај. Чекајући исти исход од прије 77 година, очекујући побједу мултиполарног свијета, дакле побједу правде над монополаризмом који је изазвао анархију у међународним односима и ову дијахронију астрономског и геополитичког календара, наш избор савезника и пријатеља не треба да буде упитан. Треба ли уопште напомињати да је тај избор дио Косовског опредјељења, елеменат нашег националног и цивилизацијског идентитета?
проф. др Душан Крцуновић.
