Покрет за одбрану Косова и Метохије

Милош Ковић: Шта је нама Косовски завет?

Фото: Armend Nimani/Stringer/AFP/Getty Images
Видовдански култ постао је, у Краљевини СХС, потом и у Краљевини Југославији, део званичне културе. То је био један од разлога непријатељства с којим су га дочекали Хрвати и КПЈ.
 

И у добу модернизма, почетком XX века, Косово и Косовско предање нашли су се у средишту српске културе и политике. Прве подстицаје новим тумачењима дала је песма „На Газиместану” Милана Ракића, конзула Србије у Приштини и зета Љубе Ковачевића, објављена 1907. у елитном Српском књижевном гласнику (поново штампана у збирци Нове песме, у оквиру циклуса „На Косову” 1912). Ту се, поред осталог, наглашавао „жртвени свети извор”, протумачен у патриотском кључу:

„И данас, кад дође до последњег боја
Неозарен старог ореола сјајем
Ја ћу дати живот, отаџбино моја
Знајући шта дајем и зашто га дајем.”

Важан подстицај биле су и скулптуре далматинског вајара Ивана Мештровића, предвиђене да буду део његовог монументалног „Видовданског храма”. Оне су препознаване као званична, уметничка форма Видовданске идеје, око које се окупљао југословенски омладински покрет. Видовданска идеја, како ју је назвала Исидора Секулић (1911), или Видовданска етика, како ју је звао Милош Ђурић (1914), била је повратак херојском и „жртвеном” у Косовском предању.

Видовдан, као дан Косовске битке, још од доба појаве Вукових збирки стекао је, наиме, обновљену популарност. Нова, Видовданска идеја, јавила се понајвише међу млађим генерацијама, у добу после Анексионе кризе 1908-1909. и имала је за циљ да српској култури, суоченој са колонијалним амбицијама и ратним претњама Аустроугарске, врати полет и самопоуздање. Може се рећи да је била српски одјек витализма и херојског активизма, који су у то време проповедали Анри Бергсон и Фридрих Ниче. Милош Ђурић је „философију Косова” тумачио као „филозофију феникс-птице, филозофију Голготе”, док је Исидора Секулић писала да би Видовданска идеја требало да буде „жива и чила свест соколова и војника и културних радника која ће од нас начинити бедеме што не падају”.

Заветно наслеђе

Суочена са римокатоличким, аустроугарским искушењима, упоредивим само са некадашњом муслиманском, турском најездом, републиканска нација откривала је своје православно, заветно наслеђе. Да се Видовданска идеја уочи 1914. није сводила само на патриотски „жртвени” извор, „неозарен старог ореола сјајем”, потврдила је и појава књиге Религија Његошева (у часопису Дело 1910, као књига 1911) младог теолога Николаја Велимировића, чије су се проповеди слушале и читале са напрегнутом пажњом. Косовско предање и Његошево дело ту су поново протумачени у изворном, хришћанском, заветном кључу. По мишљењу тадашњег припадника Младе Босне Иве Андрића, Велимировићева тумачења била су најближа Његошевом „христоликом гледању на свет”. Димитрије Митриновић, један од младобосанских идеолога, који је одушевљено писао о Мештровићевим скулптурама, доцније ће извршити значајан утицај на идеје Николаја Велимировића. Јован Скерлић, водећа јавна личност српског и југословенског покрета из доба 1908-1914, са одобравањем је пратио ова кретања међу младим писцима и уметницима.

У исто време, јавност у Србији је узнемирено пратила процес систематског протеривања српског становништва са Косова и Метохије. Привилеговани, муслимански албански одметници и „мухаџири”, избеглице са подручја која је Србија ослободила 1878, у прогонима над Србима имали су прећутну подршку турских власти. Исламизација овог граничног подручја Османског царства према Србији довела је, у периоду од стварања Албанске лиге 1878. године до ослобођења 1912. до промене ентичких односа на Косову и Метохији и, први пут, до стварања албанске већине. „Рат за освећење Косова”, како је називан Први балкански рат (1912), биће, према сведочењима савременика, један од најпопуларнијих ратова које су Срби водили у XIX и XX веку. Ослобођење Старе Србије улило је српској и југословенској идеји неслућен полет и самопоуздање и утврдило владајуће кругове у Аустроугарској у намери да се са Србијом коначно разрачунају.

Видовдански атентат у Сарајеву умногоме се заснивао на обрасцу Милошевог косовског тираноубиства. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж видели су у аустроугарским војним маневрима и посети престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву, баш на Видовдан, намерну, националну увреду. У истрази су изјављивали да су хтели да изврше атентат и пре него што су сазнали за датум посете, али и да су желели да се жртвују за слободу свог народа. Чабриновић је чак тврдио да је, попут оклеветаног Милоша Обилића, убиством тиранина хтео да скине љагу са свог имена, будући да су његов отац и он у Сарајеву били оптуживани да су аустријски доушници. „Сутра је Видовдан. Сјећаш ли се Милошева завјета?” – писао је Чабриновић једном пријатељу, уочи 28. јуна 1914.

У свим искушењима, од Анексионе кризе 1908. до краја Првог светског рата, гуслари су, песмама о Лазару, Милошу и Карађорђу, или новим, тек спеваним, о краљу Петру и његовим војводама, храбрили Србе на исти начин као што су то чинили у Првом српском устанку, сто година раније. Косовско предање није било без утицаја на одлуке које су доносиле српске војне и цивилне власти у Првом светском рату, посебно оне о одбијању предаје, напуштању земље и повлачењу преко Црне Горе и Албаније (1915). Игром судбине, у новембру 1915. цела српска војска се, у повлачењу, нашла на Косову пољу. Извори саопштавају да су српске старешине, војници и цивили били дубоко свесни симболике овог догађаја и да су се питали да ли ће Срби поново, баш на Косову пољу, изгубити своју слободу. Војвода Живојин Мишић безуспешно је захтевао да се ту прими одлучујућа битка са надмоћним непријатељем. На Косову се одиграо и последњи, неуспели покушај пробоја српске војске ка југу и Савезницима, познат као Качанички маневар.

Видовдански култ

Док су Срби пролазили кроз албанско страдање и крфску обнову, савезници су – да би их охрабрили да се до краја боре и на Солунском фронту – свечано обележавали Видовдан. Песник Гилберт Кит Честертон је, у једној брошури британског Комитета за Дан Косова, штампаној у 85.000 примерака, тврдио да је Косовска идеја најбоље изражавала духовне циљеве Савезника у Првом светском рату. Видовдански култ постао је, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потом и у Краљевини Југославији, део званичне културе. То је био један од разлога непријатељства с којим су га дочекале хрватске странке и Комунистичка партија Југославије. И сам Иван Мештровић, кога је краљ Александар Карађорђевић хтео да учини дворским уметником и чијим је делима украшавао престоницу, прешао је на страну хрватских националиста.

Београдски војни пуч и масовне демонстрације од 27. марта 1941, којим је одбачено потписивање Тројног пакта са фашистичким земљама, били су, слично Видовданском атентату, израз спремности на жртву да би се заслужило Царство Небеско. Српска православна црква пружала је упоран отпор потписивању Тројног пакта. Сматра се да су патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић знали за припреме пуча. Непосредно после преврата, патријарх је на радију одржао говор у коме је, поред осталог, рекао: „Пред нашу нацију у ове дане судба је поново поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, тј. царству Божјем истине и правде, народне слоге и слободе.”

На самом почетку устанка из 1941, највећа оружана акција изведена је на Видовдан, под вођством свештеника и незаробљених краљевских официра, нападом на усташку „постројбу” у Автовцу код Гацка, у источној Херцеговини. Прве одметнуте Херцеговце, из оближњег села Казанци, водио је њихов свештеник Радојица Перишић. Заклетва пред велики напад на Немце у Лозници, којим су, поред осталих, командовали игуман Георгије Бојић и свештеник Влада Зечевић, у августу 1941, положена је у манастиру Троноши, средишту Косовског завета и, посебно, култа Југ Богдана и браће Југовића.

Јунаштво је, међутим, одувек имало своју цену, која није плаћана само људским жртвама. Свете мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стевана Штиљановића спасаване су од хрватских усташа, без икаквог епског сјаја, уз помоћ немачких нациста; оне су 1942. године из Срема пренесене у окупирани Београд. На Косову и Метохији, које су припале фашистичкој Великој Албанији, обновљени су систематски прогони српског становништва. КПЈ ће, и после 1945, осуђивати „великосрпску” „Видовданску идеју” Карађорђевића.

Партизанска војска се, међутим, својим већинским делом, састојала од Срба, регрутованих, поред осталог, и уз помоћ епског, јуначког, гусларског схватања Косовског предања. Књижевни критичар Зоран Мишић ће, у тексту „Шта је то косовско опредељење” (1963), уочити сличност парола са демонстрација 27. марта 1941, са „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот” и другим исказима из Слова о кнезу Лазару Данила III. То је, по његовом мишљењу, била суштина Косовског опредељења: „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут”; „одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је достижно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може”. У потоњем, социјалистичком времену, цео низ српских писаца проналазиће надахнуће у Косовском предању…

 

Одломак из предавања „Косовски завет у прошлости, садашњости и будућности српског народа” одржаног у Матици српској.

 

(Вечерње новости/Искра, 09. 11. 2022)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ