Када и где је почела ратна криза која, кроз оружани сукоб у Украјини, потреса цео свет? Од одговора на та питања зависиће целокупно тумачење и свака историографска интерпетација овог крупног и одсудног догађаја. Западни медији и политичари тврде да је све почело покретом руских трупа ка Украјини 24. фебруара 2022. не би ли, прикривањем предисторије, оптужили Русију за агресију.
Непристраснији посматрачи указаће на покрет НАТО трупа ка Русији који је, упркос датим обећањима највиших западних званичника, започео уласком Пољске, Чешке и Мађарске у ову војну организацију 1999. године. Потом ће, заузимањем Литваније, Летоније, Естоније, Словачке, Словеније, Румуније, Бугарске НАТО наставити свој марш ка руским границама (2004). НАТО трупе тада су стигле готово до предграђа Санкт Петерсбурга.
Упркос свим руским упозорењима, нарочито у минхенском говору Владимира Путина из 2007, НАТО је обећао чланство Украјини и Грузији на конференцији одржаној у Букурешту 2008. године. Руска војна интервенција у Грузији имала је за циљ да пошаље јасну поруку, спречи овакав развој догађаја, као и да одбрани Јужну Осетију. Уследило је попуњавање позадине већ успостављеног антируског фронта: Хрватску и Албанију НАТО је заузео 2009, Црну Гору 2017, Северну Македонију 2020. године.
Евромајдан – почетак уласка НАТО у Украјину
Евромајдан у Кијеву 2014. био је почетак незваничног уласка НАТО у ову земљу, праћеног прогонима и ликвидацијама над Русима и терористичким нападима на цивиле у Донбасу.
На Западу се тврди да су ове земље ушле у НАТО добровољно, док је Украјина нападнута. Но Велике силе, још од када су се, крајем 15. века појавиле на мапи Европе, не баве се питањима демократије, него безбедности, стратегије и моћи. Осим тога, да ли су грађани ових земаља заиста одлучивали о томе да ли ће приступити НАТО? У случају Црне Горе и Северне Македоније то је учињено директно против њихове воље, а увлачење Украјине у НАТО праћено је масовним злочинима и насиљем над Русима.
Поход НАТО ка Русији почео је, међутим, разбијањем Југославије, уз бруталну употребу силе. Економске, обавештајне, дипломатске притиске и наоружавање сецесиониста већ 1994. замениће војна агресија против Срба у Републици Српској, потом и непосредно учешће НАТО авијације у етничком чишћењу Срба у Хрватској. Јелена Гускова је у својој темељној студији о спољној политици Русије у тим годинама, показала како су српска упозорења да је све то био само увод за поход на Русију, наилазила на равнодушност Андреја Козирјева и круга његових сарадника.
Медлин Олбрајт је, у отворено антируском и антисрпском говору, на церемонији приступања Пољске, Чешке и Мађарске НАТО, запретила Србији нападом уколико не пропусти НАТО трупе на своју територију. Агресија на СР Југославију, започета само неколико дана после тог догађаја, дубоко је узнемирила и коначно пробудила руско јавно мњење, како је приметио Александар Сожењицин у интервјуу Шпиглу (2007). Ратни пожари и напредовање НАТО логистике преко Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине ка границама Србије на балканском микроплану најавиће опкољавање Русије на евроазијским пространствима. Тобоже мирно учлањење Албаније, Црне Горе и БЈР Македоније у НАТО биће само наставак овог процеса. Косовски Албанци коришћени су на сличан начин као Чечени у Русији. Све је било праћено немилосрдним уништавањем и асимилацијом српског, потом и руског становништва у ратовима и сукобима који су били последица ширења НАТО и разарања постојећих држава.
Исте теме антисрпске и антируске кампање
Западни медији су преко страдања Срба и Руса прелазили ћутке, док су громогласно и свакодневно извештавали о тобожњим српским, потом и руским злочинима. Кључна је била чињеница да је антисрпска, потом и антуруска медијска пропаганда отпочела пре ратних дејстава. Становништво западних земаља унапред је припремано за ове ратове. Отворено и јавно подстицање мржње према Србима, умногоме слично антисемитским кампањама у Хитлеровој Европи, почело је бар од доласка Слободана Милошевића на власт 1987. године.
Антируска медијска кампања започела је са првим знацима независне спољне политике Владимира Путина, да би заузела ратни курс већ од његовог минхенског говора и интервенције у Грузији. При томе, пропагандна слика Слободана Милошевића и Владимира Путина, коју су створили западни медији, умногоме је слична. Ту су и јавне претње руском председнику кривичним судом, при чему је позната одговорност Хашког трибунала за смрт Слободана Милошевића. Бивши британски премијер Борис Џонсон је пре неколико дана изнова упоредио став Путина према Украјини са односом Милошевића према Косову и Метохији.
Главне теме антисрпске и антируске медијске кампање у основи су исте: то су културни расизам и верске предрасуде. Њих у западним описима Срба и Руса срећемо већ у средњем веку. Данашње западно јавно мњење, на први поглед атеизирано, Србе и Русе међутим изнова, са истом страшћу, означава као јеретике, само што је сада реч о отпадништву од идеологија либерализма, људских права, права сексуалних мањина, итд.
Историчари, увежбани да у савременим догађајима и процесима уочавају последице много дубљих кретања, рећи ће да је све почело пре пуних осам векова. И ратнички походи западних крсташа на источне, православне јеретике започели су на Балкану, у 13. веку, да би се потом проширили у шведске и тевтонске нападе на Русију. У сваком од тих похода, који су се у наредним вековима под различитим изговорима понављали, судбине Срба и осталих балканских православних хришћана зависиће од исхода ратова на источним, руским пространствима. То је, међутим, тема за посебан чланак.
