Покрет за одбрану Косова и Метохије

Маринко М. Вучинић: Тактичким победама Александра Вучића до нормализације Београда и Приштине

У мноштву медијских извештаја и новинских наслова који су пратили недавно одржане преговоре око решавања питања Косова и Метохије најречитије одсликавају суштинску позицију Србије и њеног  главног преговарача  ове медијске  најаве: Срби  са севера КИМ остављени на цедилу, Решење Косова у рукама Америке, Слом у Бриселу, ЕУ признаје Курти крив, Нема договора, Таблице су победа, али најтеже нам тек долази, Мудро-Србија може да рачуна само на себе. Није наравно изостало и овога пута  једногласно таблоидно проглашавање још једне велике  историјске победе , овога пута само тактичке, без обзира што ни овога пута Србија није добила ни наговештаја неког озбиљнијег решења и уступка од стране ЕУ и преговарача тзв. косовске државе. Јер како другачије тумачити нове уступке које је кооперативни  А. Вучић учинио него као још један корак на тзв. нормализацији односа Београда и Приштине.За њега је најважније да чинећи непрестане уступке обезбеди себи позицију миротворног преговарача и гаранта стабилности на Балкану који је спреман на дијалог и то  без икаквих резултата за Србију и Косово и Метохију као покрајине у њеном  државном оквиру и  компромис, добијајући за њега изузетно важно признање да Србија није и овога пута окривљена да је реметилачки фактор и нелојални преговарач. Заиста  још један његов  велики „државнички „ успех. Стигла је и похвала амбасадора САД К. Хила за конструктивни ангажман и допринос А. Вучића и његово настојање да се сва  питања решавају мирно и дијалогом без обзира што је такав приступ изгубио сваки смисао након немоћи тзв. међународне заједнице да обезбеди формирање Заједнице  српских општина као обавезе проистекле из Бриселског споразума који је одавно само мртво слово на папиру. Да ли у тај конструктивни и кооперативни приступ  спада и прихватање А. Вучића  предлога да Србија више неће издавати таблице са ознаком Косовске Митровице. Не, то свакако није конструктиван приступ, то је наставак легализације пузајућег признања тзв. косовске државе и отворено разарање и оно мало преосталих симбола државности Србије на Косову и Метохији.Ради се само  о још једном  у низу уступака који доводи неминовно до оног најконстуктивнијег што једино и занима представнике ЕУ и САД/ признавања косовске независности и обезбеђивање чланства у Уједињеним Нацијама. И овај коначни кооперативни уступак биће маркетиншки и медијски представљен као још један изузетан и до сада невиђен  историјски државнички потез конструктивног А. Вучића. О томе најбоље сведочи и егзалтирана изјава Ђузепа Бореља високог представника ЕУ за спољну политику о постигнутом договору о регистарским таблицама на КИМ. “Са радошћу вам саопштавам да су главни преговарачи Косова и Србије постигли договор о мерама какао би избегли даљу ескалацију и у потпуности се фокусирали на предлог нормализовање односа између њих“. Представник ЕУ нам још једном недвосмислено показује да је признавање псеудо косовске државности главни услов нормализације за њега две равноправне стране у  овим преговорима. Овим се само наговештава да ЕУ и САД не одустају од својих зацртаних циљева у којима  нема места за уважавање Резолуције 1244   Савета Безбедности и државног суверенитета  Србије. Али то  очигледно не смета А.Вучићу који је извојевао још једну велику тактичку победу, а управо те  његове „историјске“ тактичке победе само су доказ више губитничке и дефетистичке политике која  све више личи на  начин како је организована и спроведена  предаја Републике Српске Крајине.Јасно је да он својом конструктивношћу и залагањем за мир само купује додатно време за припремање наше јавности сва истраживања показују да је више од 80 посто грађана против признавања независности тзв. косовске државности да прихвати тзв. нормализацију односа и признавање независности Косова. Он и његова маркетиншка машинерија настоје да то представе као једино конструктивно и реално решење  и то тако да се  пристане на признаје независности  а да се то у ствари није ни десило, већ  да је то само још један у низу  „државничких“ успеха великог вође. Он ће тако постати за ЕУ и посебно САД сетимо се само његовог слугерањског  и недостојног понашања у Белој кући у време потписивања још једног историјског  споразума у присуству Д, Трампа незаобилазни фактор и гарант  стабилности у овом  региону као што је то био С. Милошевић након вођења санкција  Републици Српској и потписивања Дејтонског споразума.

Након протеклих преговора о решавању  проблема таблица на КИМ јоп је  очигледније  да платформу за даље деловање у процесу преговарања креира искључиво А. Вучић и то без икаквог утицаја законодавне и извршне власти у овој земљи и мимо већинског расположења јавног мњења у Србији. Народна  Скупштина и Влада Србије  су потпуно маргинализоване и то се дешава  од када је Председник Републике неовлашћено преузео улогу главног преговарача али и онога ко  је себи доделио месијанску дужност да решава судбину Срба на  Косову и Метохији  али и српске државе и њене суверености. Досадашњи начин и одвијање преговора показују да је позиција А. Вучића непрестано реактивна  и да он нема одлучности и куражи да преузме офанзивнију ,проактивну и јасно одређену политику у решавању  положаја Срба  на КИМ ослањајући се пре свега на Устав Србије и одбрану државног суверенитета наше земље. Уместо оваквог активног  приступа сведоци смо политикантске и популистичке реторике  без јасног одређења шта је суштина компромиса о коме он непрестано говори а да нико и не зна шта он заиста значи и обухвата. Основно питање  за нас је да ли се  компромис може и мора остваривати у оквиру услова постављених у нашем Уставу и поштовању суверености нашег државног устројства, или ће он бити у складу са  ставом А. Вучића да у преговорима добијем барем нешто. Али очигледно је  судећи по учесталим изјавама званичника ЕУ и САД да се приближава време његовог  коначног изјашњавања и суочавања са  погубним последицама његове катастрофалне политике и  тактичких победа на  Косову и Метохији.

Има много разлога и смисла навести неколико ставова из књиге Косте Чавошког-Сећања неуспешног политичара- у којој он о томе како је С. Милошевић  водио преговоре о судбини Срба у Хрватској у време грађанског рата деведесетих година прошлог века користећи конструктивну политику уступака.“Тај први безначајан, практично симболички уступак изгледа да је навео Милошевића да уђе у даље тајне преговоре са Туђманом и Холбруком, а да није знао да у троуглу увек страда један када се друга  двојица против њега удруже .Изгледа да је у једном тренутку имао тајни договор да Западну Славонију и Книнску Крајину преда Хрватској, а да за узврат Барања, Вуковар и Западни Срем буду у саставу Савезне Републике Југославије и да су то знали не само међународни посредници него, колико је нама познато и Зоран Ђинђић, тадашњи председник опозиционе Демократске странке.УЗ ранији споразум закључен у Карађорђеву, то је поред осталог значило да ће због оволиких уступака Срби бити намирени у Босни и Херцеговини. То је вероватно био један од разлога због којег су челници Републике Српске јавно износили да са Туђманом имају „џентлменски“, тј. Усмени договор о изласку Републике Српске на море западно од Превлаке. Но, за Разлику од Милошевића који је на штету српског народа, а  у крајњој линији и на властиту штету, чинио уступак за уступком, а да ништа није добио заузврат. Следећи  закључак који би се могао извести јесте да се  никакав уступак не сме учинити без неког, макар и мањег противуступка а да се са чињењем уступака мора стати онога часа када се покаже да се тиме ништа  није постигло, а поготово ако је тиме погоршан положај народа би државе. Права истина, је међутим, у томе што ће Милошевић издати и предати сваку српску земљу која се од њега затражи само да би у остатку државе, која му се препушта, и даље имао неприкосновену  личну власт. Зато ће му се можда, не дај боже, ускоро отети узвик-Косово дајем-власт не дајем“.

И сада смо у троуглу у којем су удружени ЕУ и САД против Србије у решавању питања Косова и Метохије и судбине српског народа и српске државе. Једини логичан закључак се неминовно намеће, да политика сталних уступака може водити само до новог  страдања српског народа на нашем Косову и Метохији о чему имамо већ довољно трагичних историјских искустава.

Децембар 2022 године

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ