Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: Јер таква су времена

Како је Тарас Буљба студентима политикологије непознат, узели смо да прочитамо Антигону. Циљ је исти: поставити питање гдје је граница наше обавезе према вјери, заједници и породици.

 

Докле год је ствар смјештена у древну Тебу, студенти се добацују досјеткама. Ипак, имам већ толико педагошког искуства да знам да треба да преселим позорницу на ближе просторе: „Да ли бисте сахранили брата да знате да се борио на страни тзв. Армије БиХ и пуцао на вас?“ Сви који се јављају да одговоре сагласни су да би – „брат је брат, крв је крв, то је моја обавеза“. „Добро“, идемо даље, „а да ли бисте то учинили да знате да би вас при повратку ка нама убила наша стража?“ „Не! Ко му је крив што је ратовао тамо!“ Такође и „професоре, видите каква су времена – свако гледа себе!“, аргументује на исти начин неколико студената.
Само који дан прије овог сусрета слична анегдота могла би да се исприча смјештена на Богословски факултет у Фочи. „Ко је за вас највећи светитељски савремени ауторитет у нашој цркви?“ Неки свеопшти консензус је да је то патријарх Павле. Из понуђених аргумената за неприкосновену мјеродавност патријарха истичу се светост живота, умни и благи карактер, скромност. „Добро. Погледајте сада у његову књигу Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Тамо ћете наћи патријархов став који је, уосталом, уобличио већ Златоуст да човјек који је био са женом прије брака не би смио бити рукоположен макар мртве васкрсавао. Слажете ли се са тиме?“ „Па, оче, знате да нису сви велики Оци увијек и у свему у праву… Друга су данас времена…“
У одбрану мојих студената морам рећи да су савршено исте реакције биле и када бих људима сугерисао да је патријарх Павле јасно објашњавао да се славска трпеза о посним празницима обавезно начини посном и скромном. Само мањи број људи би се приклонио светитељском мишљењу док их је највише отишло са „спознајом“ да, ето, није ни патријарх Павле баш све знао да процијени.

 

ПОМЕРАЊЕ ГРАНИЦА Какви су сви ови одговори? Неко ће најприје рећи да су искрени, мада се данас искрено мишљење често погрешно поистовјећује са непосредним казивањем првих утисака. Но неупоредиво је очигледније да у одговорима мојих саговорника не постоје ни личност, нити идеја које би могле да издрже тест удобности. Осјећање пријатности, лакоће којом се помјерају границе „начела“ како би моја личност и пракса биле мјеродавне за свијет око мене – то је главна одлика данашње епохе, оно „саморазумљиво“ стање духа пред којим саговорници не осјећају проблематичност, а тек никако стид (и иначе осјећање прогањано читавог ХХ вијека и коначно прогнано на почетку XXI вијека из спектра човјекових осјећања). Способност прилагођавања и измјене до малоприје чврсто држане позиције како би се потчинило „друштвеном консензусу“ (макар тај консензус и био супротан хришћанском етосу, те очигледно по само друштво деструктиван) – све то назначава конформистички карактер убједљиве већине наших савременика. Оно „данас су таква времена“: Дух епохе као мјерило безвременог. Али прије него што завапимо да је све данас постало такво, а да су се раније студенти борили за идеале, вриједило би другачије посматрати однос конформизма и револуције у ХХ вијеку.
Културна историја ХХ вијека као да углавном превиђа срођеност садржаја пријатности и адаптације са оним што нам се обично нуди као садржај побуне. Ипак, конформистички (зло)дух времена непрекидно је производио микрокултуре „неконформизма“ и „побуне“. Од „бунтовника без разлога“ до „спонтане“ 1968. па све до непрекидног бијеса Грете Турнберг која јесте аутентичан глас једне бијесне генерације лажних исправљача предачких гријехова – свака од тих „побуна“ је суштински имала декоративни карактер, свака се окончала аплаузом и неком врстом козарачког кола. Ако се, као „истински неконформистичка“ узима 1968, и потоњи хипи покрет, морамо се запитати: да ли је побуна против бесмисленог жртвовања америчке омладине у беспућима Вијетнама била побуна против колонијалног рата Империје или против било које жртве било ког војника у било ком рату? Данашња идеолошка дјеца хипи покрета немају ништа против нових Вијетнама – они се данас изводе туђом дјецом у Украјини, из ваздуха и са носача авиона (СРЈ и Р. Српска раније). Рат је у реду докле год не угрожава моју зону пријатности. Што значи да је сва та „побуна“ и била усмјерена на очување америчке доминације за коју више није требало платити домаћим жртвама – али је читава ствар пласирана у универзалистичкој форми. Апокалипса данас само је приквел Топ гана. Индустрија „побуне“ само је један облик ропства, једна форма преобликовања човјека у биолошки невиталну и врједносно дезоријентисану масу којом управљају базични инстинкти и господари тих инстиката. То је слика свега чега се конфекцијска „побуна“ такла – од Запада од православне цивилизације данас.

КОНФОРМИЗАМ ПОБУНЕ Привид „универзалне културе побуне“, тј. неконформистичког карактера магистралних културних кретања од 1950. наовамо тако је успјешно преношен деценијама да је данас тешко наћи било кога ко је отишао на рок концерт, а да му је могуће објаснити да је цјелокупна та „побуна“ подједнако конформистичка колико и сва „сељаџија“ коју су „побуњеници“ презирали. Уосталом, није амерички егзистенцијалистички психолог Роло Меј случајно рекао да „супротност храбрости у данашњем друштву није кукавичлук него конформизам“, чему је амерички синдикалиста Џејмс Хајтауер додао да и „мртва риба може пливати низ ток“. Људи воле своје илузије и тешко се од њих опраштају а илузија о „побуни против система“ опстаје иако се показало да је „систем“ далеко отпорнији од сваке „побуњеничке“ културне форме која ратује против њега. Ниједна од њих значајно не мијења параметре друштвеног распада у било ком друштву у коме те форме паралелно постоје. Са Бијелим дугметом или Јужним ветром, Срби се подједнако разводе, туку или падају у депресију.
Но ако су микрокултурне форме, тј. сви феномени културе покоравања (зло)духу времена тако неотпорни унутар великих друштвених токова, човјек се мора запитати зашто су и студенти (али, вјерујем, и ми професори) богословских училишта тако неотпорни на тај Zeitteufel? Најједноставнији одговор би свакако указивао на то да су и „људи у Цркви“ – „људи своје епохе“, што би доста објашњавало данашњицу, али нам ништа не би рекло о, рецимо, нашим претходницима у првим вијековима хришћанства: они су очигледно били људи спремни да од свакодневице до смрти живе контраепохално.
Кључ је, чини се, у идејном амалгаму (пост)модерне и хришћанства који је на Западу почео још у XIX а код нас православних у XX вијеку. Нама је најпознатији кроз програм „новоотачке синтезе“ – једног широког теолошког и црквеног покрета који је имао за циљ да православни отачки садржај представи у модерној форми. Но форме се опиру посуђивању а да бар мало не понесу и своје суштине. Ако је прва генерација неопатристичких Отаца још могла да ужарено свједочи древне Оце користећи се свим савременим књижевним и научним формама (од есеја до дисертације), друга генерација је већ значајно ублажила оштрицу према духу епохе и њеним персонификацијама (оштри огледи оца Јустина о Ничеу још ће понегдје просијати у напоменама владике Атанасија о Камију!). Све потоње генерације прихватиће један суштински беневолентан став према духу епохе. „Друга су сада времена“ аксиом је обичног човјека, али и већине православних теолога који сматрају да је смисао Цркве да пригрли било који епохални садржај и своје вјечито биће потчини њему. Отуда сви ефекти „литургијских обнова“ управо као и „рок побуне“ имају неупоредиво мањи друштвени домет од очекиваног: тачно је да постоје људи које су свете тајне промијениле од када су дошли у Цркву, али постоје и масе људи који су тражили један простор удобности и у Цркви, те га тамо брзо и нашли. Простор који није тражио промјену себе већ неки облик самопомоћи у религијском руху.
Шта би данас могао да буде отпор Духу времена? Живјети супротно од „општеприхваћеног стања“ а то значи живјети дјелатно противљење етичком релативизму, непристајање на друштвени консензус о крају свих врлина. Живјети са сазнањем да је било и биће бољих људи и тежих времена. А бољи се људи у своје вријеме нису правдали пред иконом Христовом говорећи Богочовјеку: „Знаш, Спасе, таква су времена…“ Тако се, колико знам, правдао само Јово Кљака у Пилипенди.

(Печат, 02. 12. 2022)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ