Покрет за одбрану Косова и Метохије

О. Дарко Ристов Ђого: Непријатне истине

Отац Дарко Ђого (Фото: Видео принт)

1.) Не присуствујемо ничему изненађујућем у Украјини већ логичном и очекиваном исходу вишевјековног процеса уништавања духовног и идентитетског јединства Мале (= старе, централне), Бијеле и Велике Руси(је). Од Средњег вијека до данас дјелују силе које су на томе непрекидно радиле и получиле извјесне резултате. Међутим, нама не могу бити проблем ни слање круне „краља Русије“ из Рима Данилу Галицијском у XIII в, ни дјеловање Пољско-литванске државе, ни Аустро-Угарске. Наш проблем јесу процеси поунутрашњења, чињеница да ни након катастрофалног учника КП СССР (б) и њене југословенске експозитуре у руском и српском друштву не постоји пресудна критичка свијест о погубности прављења „унутрашњих“, „републичких“ а заправо „државних“ граница унутар СССР-а и СФРЈ којима су се „обуздавали“ „великоруски“ и „великосрпски“ „шовинизам“. Дакле: не можемо кривити јасне и недвосмислене противнике за њихово дјеловање, него се питати зашто и данас немамо друштвени консензус о проблематичном поунутрашњењу граница између једног народа које је нацртала рука људи који и данас имају насљеднике у политичком животу руских и српских земаља? Ако Украјина скида споменике Лењину (који је ту Украјину створио тј. коначно уобличио), само зато што је ти споменици подсјећају на совјетску прошлост, шта још треба да се догоди да Россия увиди заблудност свог ХХ вијека која започиње 1917?

2.) Свака држава настаје са одређеним унутрашњим или спољашњим разлогом. Украјина је настала као анти-Россия, као државолика страна колонија чији је једини raison d etre одувијек био да буде „санитарни кордон“ према Россији. На унутрашњем плану том резултату су биле подређене различите тактике у оквиру исте стратегије: технологија политичког је допуштала и својевсртан игроказ „прихватања руског језика и културе“ али не и русског па ни российског политичког и националног идентитета. У Украјини је дјелотворно експериментисано са вишепутањским пројектом дерусификације понекад и привидном „беневолентношћу“ према руском језику и култури (треба ли нас подсјетити да су садашњег предсједника-портпарола Зеленског изабрали проруски а не проукрајински бирачи?). Модел је познат из политичке теорије и праксе: прво се политички систем једне лажне државе инсталирају двије опције – „грађански“ национализам у коме наводно „има мјеста“ и за „језик и културу“ оног непожљеног (добри полицајац) под условом да се прихвати “државни идентитет” – онај “украјински”, а напоредо са њим постоји и застрашујући етнички национализам који пријети прогоном свима који не прихватају формулу „један језик- један народ – једна држава“ (и „једна“ тј неканонска црква). Дакле, дилема је одувијек лажна: или “фина” или “груба” Украјина. Напуштено од матице која и сама углавном има елиту која је поунутрашњила некадашње републичке као „државне“ границе, популација препуштена таквом избору гради „државотворни“ и заједнички идентитет – украјински – иако доминантно у језичком и културном смислу говори руским језиком. Вишедеценијска запуштеност рускојезичног становништва (некадашњих „русских“ а сада углавном врло лојалних „украјинаца“) подједнако иде на душу Кијеву и Москви.

3.)    Дакле: дјелотворност изградње „нове државе“ директно је зависна од степена поунутрашњења њених „граница“ са „државним границама“ од стране оне државе и народа од којих је нова настала и којима се она супротставља. Украјина не би била могућа да већ деценијама московска политичка и финансијска елита са једне стране није била свикнута са њеним постојањем, да није о њој размишљала као о простом логистичком проблему у транзиту нафте. Вишедеценијско дјеловање украјинизације није преобразило само Украјину већ је дјеловало и унутар Россије. Губитак Украјине историјски несвејсна и незаинтересована елита углавном је ублажавала наративом о „двије најближе државе“ и „другој али блиској држави“, „два братска народа“ који такви остају и у „новој стварности двије државе“. Иако се украјинска елита већ деценијама трудила да јасно стави до знање оној московској да јој је Украјина – анти-Русија, у Москви се то није видјело или се није жељело видјети. Деценијама је простор у коме је све још говорило на руском и било интегрисано у сверуску културу препуштан антируској културној и политичкој пропаганди, а сама Русија није нудила ниједан интегративни, оригинални, сверуски садржај већ је и на руском језику нудила једну безличну масовну културу Мегалополиса која није ни била усмјерена на интеграцију сверуских простора.

Поунутрашњење граница Украјине и Русије није престало чак ни након Евромајдана, када се о Донбасу мало чуло у Москви, осим у патриотским круговима. Навикавани деценијама да им је Украјина „блиска, али туђа“ држава, млади Руси нису били у стању ни да појме зашто се у таквој „блиској“ држави људи усмјеравају против Русије нити зашто би њих требало да се тиче нешто у „другој држави“. Дезоријентишући капацитет једног противрјечног политичког представљања двоструко је онеспособљавао Русе да појме шта то не ваља у Кијеву и зашто би се то уопште њих тицало. Ограничења оваквог васпитања видљива су на сваком кораку данас.

4.)    У црквнемом смислу, Москва је била забринута доминантно за канонско јединство каноснке Цркве са њом, али не и за процесе идентитетске разградње тог јединства који су се одвијали и унутар саме Цркве. Деценијама је украјинизација канонске Цркве вођена не само под притиском „државе“, већ и изнутра, из Цркве, од стране кадрова школованих у Москви или посланих из Москве, као својеврсна „компромисна“ и „мудра“ тактика подилажења новоствореној Украјини и њеним анти-московским сентиментима. Паралелно су били дејствујући наративи о „сверуском јединству“ и „руском свијету“ колико и они који су нарочито нуђени и извожени из Москве а који су и другим помјесним Црквама нудили „украјинско рјешење“ као „одличан модел“ за уређење црквеног стања у новоствореним државама. Аутономија и самоуправа (нису исте ствари према уставу РПЦ МП) које су дате УПЦ представљане су као адекватна рјешења, иако је срж њиховог стварања представљало поунутрашњење новостворене ситуације која је непосредни резултат русофобије. Црква која је спремна да „мудро“ прихвати анти-Русију али и да ради на томе да друге „реалије“ настале на разбијању православног јединства других народа добију своја „мудра“ и „адекватна“ рјешењане не може очекивати да ће резултати бити другачији од оних које гледамо данас.

5.)    Докле год су унутар историјских православних словенских Цркава дејствени противрјечни приступи питањима суштине живота Цркве тј. докле год паралелно са вијековним послањем, сржју, средиштем живота Српске и Руске Цркве буду дјеловали моћни кругови (пост)модернистичког усмјерења који школују свептенство и обмањују народ тврдњама да је „Цркви нема никакав однос према питањима политичког уређења“ тј. докле год су у супртности вијековни етос Цркве (који је преносио хришћански начин живота као конкретну завјетну заједницу) и новостворена идеологија црквене незаинтересованости за национално питање и судбину, помјесне православне Цркве неће бити кадре да се одупру дезинтеграцији, насиљу, уништавању којима су изложене. Ако наше свештенство нема онолико патриотизма, оданости Завјету предака, самосвијести и политичке културе колико да схвати да су све државе створене ради разбијања Цјелине Тијела Христовог – управо то и ништа друго, не можемо очекивати од вијерног народа да буде било шта друго до плијен политичких сила усмјерених на разбијању православне Цркве. (Имајући на уму да аутору ових редова, на ову констатацију, на саборима српског свештенства, неко од браће и саслужитеља по правилу издекламује „символ вјере“ теолошког модернизма: „Цркву не треба да занима Српство већ Христос“ – као да Српство и није други назив за конкретно живљење Тајне Христове – дуго ће потрајати да сачекамо крај аутошовинистичког самоунижења и самоукидања народног смисла српског свештенства. А до тада, не можемо бити „изненађени и увређени“ што лажне државе створене зарад наше елиминације дјелују управо тако).

6.)    Данас је за исправљање грешака у самој Украјини касно. Украјинизацију су вршили заједно страни факзтори, „држава“, неканонско православље и канонска Црква, којој ниједна тактика ни стратегија није помогла да је анти-Русија прихвати као своју. Украјина ће зато елиминисати све што макар подсјећа на Москву – свим облицима насиља. Након што се СВО заврши, на простору Украјине неће бити могућ опстанак било чега и било кога ко макар мирише на Россию. Питање простирања такве Украјине и питање уређења Цркве у таквој Украјини зависиће од исхода СВО. Једно је сигурно: прошлост се не може вратити, „свако царство које се раздијели у себи опустјеће и дом који се раздјели у себи опустјеће“ (Лука 11,17). Цркву Христову Ад побиједити неће, али ако ми немамо снаге да свједочимо јединство свога народа насупрот силама подјеле, ако су комунистичке границе светиња српског и руског свештенства а питања идентитета „неважна“ наспрам једне испразне театралне ритуалистике „литургијске обнове“ – онда се наша сврха у историји завршава и самоукида.

7.)    Россия и Украiина никада више неће припадати истом свијету – то је јасно свакоме у Кијеву и Москви. Основно питање Россие није оно о геополитичком усмјерењу земље већ о њеном културном и идентитетском садржају. О њеном смислу. Ако на Дњепру сада стоји граница између двије „државе“, а заправо цивилизације – у чему је та граница? Да ли се у руској култури рађају људи који дијеле један колективни индивидуализам или постоји једна физиономија саборности? Да ли су Руси – 150.000.000 људи са пасошем РФ или народ, Црква, общество? Који је то садржај руске идеје који чини быт и бытие русского человека различитим од онога са друге стране Дњепра? Који су то садржаји српског идентитета живљени као садржаји живота који једног Србина или Руса обавезују о усмјеравају ка његовој коначној судбини и сврхи у свијету?

 

Одговори на ово питање повезани су са историјским догађајима, као што су историјски догађаји резултат наших оријентација или њених недостатака.

 

Свештенство коме не значи ништа косовски Завјет никада неће појмити Нови Завјет.

Народ који не види себе као пресјек својих предака и потомака, обрукаће претке и неће имати потомке.

Црква коју не занимају силе усмјерене на њено раздјељивање када су те силе у повоју – свједочиће крвљу своје биће када се те силе сасвим оснаже.

(Блог Дарка Ђога, 04. 12. 2022)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ