Вест о одлуци царине ”косовских” институција да заплени вино и ракију породици Петровић у Великој Хочи многе од нас је затекла. Иако навикли на флагрантно кршење људских права од стране ”косовских” институција према српском народу на Косову и Метохији, никоме од нас ипак није пало на памет да би неко могао да оптужи једну породицу која се вековима уназад бави производњом вина и грожђа зато што држи и складишти своје вино из својих винограда у подруму своје куће.
Породица Петровић поседује једну од најстаријих виница у Великој Хочи и била је више него добар домаћин небројано пута, не само пријатељима из организације којој припадам и мени, већ, сигуран сам и многима међу читаоцима ових редова. Та и чињеница да они представљају један од најчвршћих камена темељаца опстанка српског народа и српских малих привредника јужно од Ибра, пробудила је у нама осећај дужности да кренемо пут Хоче и барем направимо мали интервју и пружимо моралну подршку нашој браћи и пријатељима својим присуством.
У село смо из Београда стигли у раним јутарњим часовима, пре свитања. Због заједничког отпора мештана ноћ пре, акција заплене вина одложена је за јутро када смо ми дошли, тачније у 8 часова, док је једна патрола полиције читаво вече стајала испред куће Петровића. Сачекао нас је наш пријатељ Милан Петровић, који нас је поред полицијског џипа увео у кућу. Сазнали смо да џип поседује термовизијске камере и да су ”косовски” полицајци читаву ноћ посматрали кретање укућана и гостију унутар куће. Без обзира што су имали неизвесну ноћ и очекивали још неизвесније јутро, читава породица нам је, као и сваког пута, указала срдачну и топлу добродошлицу.
На улици испред куће били смо већ око 7 и 30, заједно са мештанима и комшијама који су почели да се окупљају у намери да подрже своје комшије и пријатеље. Гајили смо наду да ће бити могуће доћи до компромиса и избећи ескалацију, у том циљу је Миланов отац, Срђан, отишао у ”Управу царине” покушавајући да умилостиви локалне моћнике, тражећи компромис у виду плаћања било какве новчане казне у замену за не одузимање залиха вина које се деценијама складишти у породичној виници. Са нестрпљењем смо чекали исход тог последњег покушаја да превлада разум, а полако су почели да пристижу и медији, полицијска појачања, припадници ОЕБС-а, КФОР који је врло брзо отишао као да се не дешава ништа вредно њихове пажње. Стигао је и Живојин Ракочевић, председник УНС-а, заједно са редитељем Растком Шејићем који се у срдачном поздрављању са мештанима нашалио како поред бубњаре која је горела да би се људи згрејали, фали још само неки хочански репер и да то буде прави гето. Овакве, наизглед, грубе шале на сопствени рачун, најбоље описују ведрину духа и чврстину карактера ових непоколебљивих људи који су истрпели неописиве неприлике како би остали на својим огњиштима.
Коначно, стигла је информација да су ”косовски” цариници одбили сваку врсту договора и да су наумили да заплену изврше по сваку цену, наравно у свом устаљеном лошем маниру, уз присуство дугих цеви и различитих нерегуларних и полурегуларних специјалних јединица насупрот голоруких и мирних грађана. Знали смо да неће проћи без немира, јер је то очигледно била намера ”приштинских институција”. Огорчени Срђан Петровић говорио је како ће свој ауто запалити на сред улице, а вино пре пустити у канализацију него дозволити да му га заплене, али је своје комшије и пријатеље молио за уздржаност и потпуно миран и демократски протест. Тврдио је да су цариници дошли у његову кућу дан након пројекције филма ”Чекајући Хандкеа” у Грачаници. Породица Петровић била је домаћин и чувеном аустријском нобеловцу, који је познат по својој необичној везаности за Велику Хочу. Такође, Срђанов млађи син и ћерка, Лука и Милена, појављују се и говоре у филму, тако да је очигледно у питању својеврсна одмазда.
Почела је да се осећа изузетна напетост коју је стварао све већи број наоружаних људи у различитим униформама ”косовских” оружаних снага, али и исчекивање доласка цистерни које су требале да приме и однесу заплењено вино. Прошло је већ пар сати, а оне још никако нису биле довежене. То време искористили смо тако што смо успели да снимимо кратак интервју са Миланом, али и да се упознамо и разговарамо са познатим француским ратним репортером Режи Ле Сомијеом, који се случајно затекао на Космету и када је чуо да се дешава ова криза, желео је да из прве руке извести о ситуацији и да и сам покуша да схвати шта се тачно догађа. Питао сам га како он гледа на читаву ствар, као страни новинар који тежи објективности. Он је исказао недоумицу зашто би нека држава, ако има јаке и стабилне институције, морала да појачава њихов углед и кредибилитет дугим цевима.
Блага напетост је за само неколико тренутака ескалирала у једну скоро катастрофалну ситуацију. Када се појавио камион уследиле су тешке и мучне сцене које сте имали прилике да видите на снимцима који су обишли свет. Камере су све снимале, али су албански порески и царински инспектори остали глуви на вапаје чланова породице и кордон полиције нас је све мало по мало одгурао од капије куће где су остали само Петровићи и новинари насупрот полиције и цариника. Могли смо само да посматрамо очај наших пријатеља којима одузимају вишедеценијски тешки и крвави рад. Киптело је у свима нама, био је то бес, осећај неправде и немоћи.
На крају су све одузели, а ми смо кренули назад за Београд. Путовали смо ћутећи, свако у својим мислима и утисцима. Ја сам размишљао о томе колико нас у централној Србији и даље може да замисли овакве сцене и живот који живе наши људи у енклавама, а камоли да их доживи. Не брините ни Петровићи ни друге породице Велике Хоче неће отићи, што би рекао неко од њих док смо стајали иза кордона полиције: ”Они стварно мисле да ће овако да нас отерају, а не схватају да ће нас ово само очврснути!”
Међутим, колико год они били јаки, наша им подршка неизмерно значи, свака наша порука, наш позив, а да не говорим о повременом одласку код њих. Ако су они на првој линији фронта нашег Завета, да ли је много да им бар са времена на време дамо до знања да смо уз њих? Имамо дужност да не ћутимо јер ћемо сутра пред нашим потомцима одговарати!
Нема предаје!
Догодине у Призрену!
