Покрет за одбрану Косова и Метохије

Божићна Pro memoria Покрета – прелазак Косовске кризе у одлучујућу фазу

Илустрација - Покрет за одбрану КиМ

PRO MEMORIA ПОКРЕТА ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

поводом преласка Косовске кризе у одлучујућу фазу

Наше ангажовање у одбрани Косова и Метохије досад се, нажалост, углавном испољавало у деловању усмереном на спречавању потписивања докумената од стране српских званичника који би правно онемогућили повратак КиМ у уставноправни систем Србије. И као неформални покрет, а касније и као формално конституисани Покрет, углавном смо деловали против амбиција власти да изврше „разграничење“ Србије од једног свог дела, односно да склопе неку другу врсту тзв. „компромиса“ са албанским сепаратистима – супротно Уставу Србије и Резолуцији 1244.

У том погледу треба констатовати неке успехе Покрета. Ако је председник Србије годинама лажно представљао Резолуцију 1244, или је уопште није помињао, или се чак ангажовао на њеном дерогирању, то је у последње време почео не само да је чешће помиње и боље јавно тумачи него је чак затражио испуњење њене одредбе о повратку нашег војно-полицијског особља у Покрајину. Међутим, начин на који је то учинио био је лош и непринципијелан, будући да је стално понављао како он зна да ће то бити одбијено. То је будило  сумњу да је у питању само још један тактички потез, а не и почетак повратка на магистралу изворне одбране српских државно-националних интереса на Косову и Метохији. Дакле, сијасет јавно манифестованих контрадикторности указује на то да не треба имати никаквих илузија у погледу тога да ли је државни врх Србије суштински одустао од својих намера да Косовско питање реши супротно Уставу и међународном праву.

Јасан доказ за то јесте системско омаловажавање идеје реинтеграције Косова и Метохије од стране председника Србије и потчињених му чиновника, иако је управо на то обавезан и према Уставу Републике Србије и према Резолуцији СБ ОУН бр. 1244. Идеју реинтреграције Косова и Метохије, која је у последње време доживела истинску афирмацију у јавном политичком говору Србије, заступали смо још од 2018. а затим и, организованије, у јесен и зиму 2019/20, када смо на Машинском факултету у Београду, у оквиру округлог стола под називом Реинтеграција или разграничење, одржали низ запажених предавања. Резултати тих дијалога једним делом су уграђени и у неке од потоњих докумената нашег Покрета.

Осим тога, некада у контролисаној српској јавности маргинална идеја реинтеграције има, на овај или онај начин, подршку четири парламентарне странке, што представља залог могућности системског одупирања српског друштва склапању, односно спровођењу било каквог споразума о Косову и Метохији изван обавезног оквира предвиђеног унутрашњим и међународним јавним правом.

Поставља се, међутим, питање, шта је то што би држава Србија требало да предузме на Косову и Метохији, односно поводом решавања питања наше Покрајине. Ако смо досад, упркос свим напорима државног врха да Србију, како је то својевремено говорио садашњи председник Србије, ослободи косовског „терета“ успевали да им „помогнемо“ да то не ураде, тада се у овој фази Косовске кризе, а у складу са захтевима историјског тренутка, поставља питање шта даље чинити како би се осујетила њихова намера да наставе с погубним срљањем, које би могло имати непоправљиве последице.

Користећи рат у бившој Украјини и тренутну заузетост Русије, Запад покушава да, подршком терору над косовскометохијским Србима, изнуди следеће: да „српско питање“ у Покрајини реши дефинитивним изгоном Срба – што је недавно морао јавно признати и председник Србије. Активни војно-одбрамбени одговор државе Србије, НАТО-у би дао прилику за обнову оружане агресије против наше државе, чиме би, у исходу, Србија и Срби били дугорочно „пацификовани“ и потчињени. Што се Албанаца тиче, они настављају да чине оно што су чинили стотинама година уназад, откад су се обрели на српској земљи. Њихов циљ је да насилним елиминисањем српског становништва потру српски идентитет косовкометохијског простора и учине да отето коначно постане њихово.

Имајући у виду:

– да је Запад у потпуности узурпирао војну компоненту ангажовања УН на КиМ сводећи је фактички на натовску окупацију јужне српске покрајине,

– да је фаталном одлуком некадашњих српских власти цивилна компонента међународног ангажовања у нашој покрајини изручена ЕУ, која, као и НАТО, доследно испољава изразито непријатељски став према српским интересима на Косову и Метохији,

– да смо сведоци тога да илегалне албанске паравласти, уз сагласност НАТО-а и ЕУ, покушавају да насилно коначно реше „српско питање“ на КиМ, чиме је Косовска криза ушла у вероватно одлучујућу фазу,

– водећи рачуна о томе да Србија нема могућности да се војно супротстави евентуално обновљеној агресији НАТО, а у циљу наставка активне одбране српских интереса на КиМ,

предлажемо следеће конкретно мере:

  • једнострани раскид Бриселског споразума, који је формални оквир за „нормализовање односа Србије и Косова“, који предвиђа да се Србија на крају „бриселског процеса“ трајно одрекне КиМ;
  • суспензију свих, од 2008. па надаље потписаних аката и споразума која је Србија, што посредно што непосредно, закључила с тзв. Косовом, или је пак из њих, макар и имплицитно, проистицало да КиМ није део државног и правног простора Србије;
  • једнострани раскид свих – економски, комуникационо, инфраструктурно и на други начин релевантних споразума који пружају одговарајуће погодности тзв. Косову, те физичким и правним лицима с простора КиМ који не признају сувереност Србије на тој територији;
  • успостављати, у мери у којој је и где је то могуће, локалне и друге облике власти Републике Србије на територији АП Косово и Метохија;
  • захтевати успостављање пуног мандата УНМИК-а, укључујући и извршна овлашћења, у складу са Резолуцијом СБ ОУН бр. 1244 ;
  • увођење и развијање система санкција државе Србије према физичким лицима и с њима повезаним правним лицима који се истичу у кршењу суверености Србије на КиМ, односно у терору над Србима те другим етносима и појединцима на Косову и Метохији – оданим грађанима Србије;
  • размотрити/најавити, као евентуалну наредну меру – у случају да албански сецесионисти и Запад наставе с политиком наметања свршеног чина путем терора – проглашење окупације територије КиМ, што би и међународноправно отворило пут да Србија реши Косовско питање у складу с унутрашњим и међународним правом, те историјском правдом – у било којем тренутку и на било који начин, када и како нађе за сходно.
  • Заустављање масовне продаје српске имовине Албанцима, нарочито јужно од Ибра, на све начине који држави стоје или могу бити на располагању.

Ниједном од ових мера не би се искључили ни идеја нити концепт мирне реинтеграције КиМ у уставноправни систем Републике Србије – у складу с Платформом Покрета за реинтеграцију као полазним документом. То треба учинити када и ако се стекну услови за отпочињање преговора државе Србије с овлашћеним представницима косовскометохијских Албанаца који нису извршили злочине над Србима, под покровитељством УН, а у складу с Резолуцијом 1244, на шта узалудно чекамо још од 1999.

Верујемо да би горе наведене мере притиска од стране државе Србије – у случају значајне промене констелација међународних односа – могле погодовати враћању преговора у оквире предвиђене словом и духом Резолуције 1244. Но, док до тога не дође, оне би свакако сведочиле о спремности Србије да озбиљно брани своје интересе, своју сувереност и, колико јој околности допуштају, своје становништво на КиМ. У сваком случају, оне би трајно деловале као превенција против било каквог противуставног и неправедног „компромиса“ са терористима и њиховим заштитницима са Запада.

Београд, 6. јануар 2022.

Покрета за одбрану Косова и Метохије

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ