Покрет за одбрану Косова и Метохије

Слободан Антонић: Православни социјализам

Фото: Getty © Oleg Nikishin/Getty Images

Коначна еманципација Русије од западоцентричног поретка, после 24. фебруара 2022, убрзала је сазревање данашње руске идеје као носеће државне и народне идеологије.

Већ сам писао о две важне састојнице тог светопогледа – идеји правде и антиколонијалној борби. Сада ћу нешто да кажем о још једном концепту који је снажно присутан у данашњој руској друштевној мисли – идеји православног социјализма.

Ова синтагма личи на оксиморон. Није ли искуство са социјализмом у СССР и СФРЈ било изразито негативно када је реч о Цркви?

И заиста, бољшевици су, из мржње према религији, затворили две трећине православних храмова, од чега су трећину порушили (овде 7). Манастири су били угашени, а монаси и монахиње послати у концлогоре или растерани (исто). Број свештеника смањен је за 95 одсто, па је у вишемилионском Лењинграду остало тек њих 19 (овде 156). Побијено је више од 40.000 свештеника и монаха (исто).

Спаљено је на милионе икона и вредних, руком писаних књига, а око 400.000 звона скинуто је и послато у топионице (овде 7). На крају, у целој Русији није било више од стотинак активних цркава (исто), а оне које су радиле често су биле подељене тако да се у левом делу храма налазила „антирелигиозна изложба“, док је десна половина била остављена за богослужење (овде 295).

 

Трудбеници и кулаци

 

Посебно бизарна појава у СССР (до 1941.) била је масовна организација – Савез борбених безбожника (Союз воинствующих безбожников). СББ се 1931. хвалио да има пет милиона чланова, распоређених у 3.200 “ударних безбожничких бригада”, са 61 “безбожничком ударном радионицом”, са седам потпуно “обезбожениих фабрика” и са готово 300 “безбожничких колхоза” (овде 79-80).

 

 

СББ је планирао “безбожничке петолетке”, с крајњим циљем да се у друштву искорени хришћанство, као и све друге религије. Издавали су лист Безбожник, који је 1931. достигао тираж од пола милиона примерака, са специјалним издањима као што су Сеоски безбожник и Млади безбожници (овде 82). Тираж антирелигиозних књига које је СББ штампао прешао је 1930. године 50 милиона (66).

СББ је од управа фабрика тражио да организују рад за Божић, како би се показало да су трудбеници “раскрстили с религијом”, а радници који би то одбили стављани су на стуб срама као “кулаци” (99). СББ је иницирао и колективно спаљивање икона (66). Тако је, као позитиван пример, истицано да су колхозници Гиганта ударничким радом успели да скупе и спале “више од хиљаду икона” (67).

Бољшевици су се поносили и рушењем цркава, те је уништење саборног храма Христа Спаситеља у Москви (1931-34) – стругање фресака, ломљење великог иконостаса и минирање зидова – брижљиво овековечено и филмском камером (овде). Све је то рађено у складу са Лењиновом јавком: “Борба против религије је азбука марксизма!” (овде 143).

 

Рушења због хигијене

 

У СФРЈ није било тако масовног рушења и затварања цркава, али није да нису забележени и такви случајеви. У Србији је 1949. порушен храм Свете Тројице у Ђаковици, а од опека је направљен јавни нужник. Храм у Лесовици срушен је зато што га је “подигао четнички војвода”, а храм у Бањи Ковиљачи “због хигијене” (овде 526). У Црној Гори православна Црква Свете Марије у Будви годинама је служила као тоалет (овде).

Партизани су у Србији, током рата, стрељали 46 свештеника, укључујући и митрополита Јоаникија (овде 520), а после рата убијено је још више од 200 свештеника и монаха СПЦ (522). У земљи је, до 1953. године, ухапшено 2.300 свештеника и монаха СПЦ, а њих 1.400 је осуђено (од једне до двадесет година затвора). Још 1953. године у затвору се налазило 254 свештеника СПЦ (522).

 

Политбиро ЦК КПЈ забранио је, у јануару 1947, свим члановима КПЈ да славе славу или Божић, као и да приступају обредима крштења или венчања у цркви (овде 525).

 

С оваквим искуством, како онда може бити речи о “православмом социјализму”?

 

Економија спасења

 

Николај Сомин даје целовит одговор на ово питање (овде). Он каже да је капитализам најдушепогубнији поредак од свих досадашњих, зато што подразумева апсолутизацију мамонизма (овде).

 

Среброљубље (похлепа) је личан грех, а мамонизам је грех целог друштва – идолопоклонство новцу (Мат. 6: 24; 19: 23-24). Од среброљубља се човек и може спасити. Али, кад идолопоклонство новцу постане друштвена норма – као у капитализму – то је погубно за душе већине људи (овде).

 

Господ, у својој економији спасења (1. Тим. 2:4), уздиже и руши друштва управо по томе да ли и колико она дају прилику људима да се спасу. Пагански Рим је продужио свој живот као хришћанско Ромејско царство још хиљаду година – што је милионима људи дало могућност да, на крају, могу да стану с десне стране Христа (Мат. 25: 31-35; 41).

Али, Византија је ипак остала полупаганско друштво. “Хришћанство је живело у Грчкој, али Грчка није живела у хришћанству”, цитира Сомин Хомјакова – “упорни остаци антике нису били у стању да приме пуноћу хришћанског учења” (нав. овде). Хришћанство је пребивало у цркви, али је друштво и даље било болесно од мамонизма. “Византинци чак нису дошли ни до разумевања мамонизма као друштвеног система”, вели Сомин (овде).

 

Стрпљење од хиљаду година

 

Бог је с Византијом био стрпљив хиљаду година, чекајући да Црква охристови друштво. Али, Црква се затворила у манастире, а форум препустила мамону. “У томе је прави разлог пропасти Византије”, позива се Сомин на Соловјева. “Црква је”, објашњава Соловјев, “чувала само мртву чистоту догмата, али се више није сећала да јој је поручено да изгради зграду целог човечанства. Таква је била Грчка, такво је било њено хришћанство. И тада је Бог одлучио да пренесе семе живота и истине на наш Север” (нав. овде).

 

Тиме је православна Русија постала нови катехон. У њој се, како каже Соловјев (овде 104), цео народ, од Цара па све до последњег сељака, по шест сати усрдно молио кроз векове. И Божија промисао учинила је Русију највећим царством на свету, с највише ресурса на планети.

 

Али, мамонизам је, до почетка 20. века, захватио и Русију, проширио се на све сталеже, па је заразио и саму Цркву. “Црква не само да се није борила против мамонизма, већ није у њему ни видела грех”, каже Сомин. “Као, има богатих, а има и сиромашних; богати треба да дарују, а сиромашни да благодаре – права идила. Заправо, људски пад водио је богате до још већег богаћења, сиромашне до даљег сиромашења. А цео капиталистички систем је ту неједнакост претварао у озакоњену стварност. И све је то црква освећивала” (овде).

 

 

Зато је Господ дао шансу револуционарима, који су били искрени противници мамонизма. Иако су совјетски комунисти били не само атеисти, а до 1941. и горљиви антитеисти, “ниво пада – наша удаљеност од Божје замисли – била је у социјализму нижа него у капитализму”, сматра Сомин (овде). “Морални темељи совјетског система били су ближи Христу него лукави морал од цркве освећеног капитализма. Реални покушај да се човек ишчупа из канџи мамона био је ближи Богу него формално поштовање Бога без љубави према већини људи – према сиромашнима” (овде).

А кад је и Стаљин, с приближавањем рата, зауставио антитеистичку пропаганду и прогон духовника, а током рата дозволио обнављање Цркве (овде 478-483), совјетско друштво је, по мишљењу Сомина, у Великом отаџбинском рату доживело морални врхунац. “Никада раније, у размерама од стотину милиона, људи нису испољили такво јединство, такву одлучност да се победи, такав масовни хероизам” (овде).

 

Историјско лудо

 

Слично, као историјско чудо, оцењује то време и Наталија Нарочицка: “СССР се показао као неочекивани хибрид који је Русија произвела из семена западног марксизма, а који је на руском тлу мутирао. Велика Победа 1945. не само да је обновила ранију територију, него је, парадоксално, обновила и традиционализам. (…) Историја још не зна за случај земље која је изгубила 11,5 милиона војника и десетине милиона цивилног становништа, и притом била потпуно разорена, а да је изашла из рата ојачана и постала суперсила” (овде 268; 270).

Али, мамонизам је на концу дошао главе и СССР. До осамдесетих година, код власти и народа, морални идеализам је изветрео. Људи су, фигуративно речено, помислили да сви могу да живе као у Династији, па су се поново окренули капитализму. И Бог је дозволио, каже Сомин, да “велика држава не само буде опљачкана, него и разваљена много страшније него што је планирао Хитлер” (овде).

Руси данас морају да изаберу – Христа или мамона, оцењује Сомин. Ако изаберу Христа и јеванђеоску заједницу даривања и љубави, Бог ће благословити да се Русија очува као катехон. Али, Руси треба да знају да су “ступивши у капитализам, загазили у смрдљиву мочвару, која покушава да све и свја одвуче у пакао” (овде). Руска црква мора јасно да објави осуду не личног греха среброљубља, већ друштвеног греха – мамонизма. А држава и народ треба да крену за Црквом. Само тако ће се Русија спасити (овде).

 

 

Сомин у данашњој Русији није усамљен у залагању за православни социјализам. И Сергеј Глазјев, академик и економски саветник председника Русије (2012-2019), тражи “враћање на магистрални пут савременог социјализма”, чија је, за Русију, “органска идеологија – православни социјализам” (овде). И сам Дугин мисли да Руси, “путем православног социјализма – о коме су сањали словенофили, народни мислиоци и философи руског препорода, никада нису покушали да крену – а требало је” (овде).

 

Дарове Светога Духа

 

Генадиј Зјуганов, лидер Комунистичке партије Русије (данас има 13 одсто посланика у Думи), такође је одлучни присталица православног социјализма (овде).

Зјуганов, који је доктор философије, сматра да су елементи друштвене доктрине у изворном хришћанству један од видова социјалистичког учења, а да је управо “православље успело да сачува истински дух хришћанства”.

Руси су масовно примили православље и социјализам баш зато што је реч о преклапајућим доктринама. “Истински руски човек не може да не буде присталица социјализма”, каже Зјуганов, као што и “истински присталица социјализма не може да не осећа према Русима поштовање, захвалност и љубав” (овде).

И заиста, код нас у Србији, многи русофили су социјалисти, а многи социјалисти русофили. А идеју православног социјализма отворено заступа Владимир Кршљанин (овде).

Какогод, православни социјализам је једна од популарних концепција присутна у бурној обнови руске идеје данас. Наравно, ту су и критичари овог концепта (овде). Али, наспрам униформности и догматизма политичке коректности и културе понишатвања на Западу, у Русији имамо живу интелектуалну расправу и слободно преиспитивање идеолошких алтернатива.

 

Иван Иљин, философ ког Путин најчешће цитира (овде), рекао је да су Руси један од народа способних за стваралачки чин у светској историји, будући да су као народ “добили дарове Светога Духа” (овде 180).

 

И ми у Србији се надамо да је то тако. Јер, Русија је данас збиља прва на реду да одговори на светскоисторијска питања опстанка хришћанства, цивилизације и човека. А од њеног одговора зависиће умногоме то какав ће тачно бити и српски одговор.

(РТ Балкан, 10. 01. 2023)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ