У свеопштој помами за дигитализацијом архива, једна од најактивнијих вјерских заједница вољних да помогне и финансира (и користи!) тај процес су Мормони. Ову америчку секту не мотивише толико филантропија колико вјеровање у праксу крштавања за мртве. Наиме, довољно је да неко постане мормон да му то омогући да у тајном ритуалу изврши постхумно и замјенско крштење за све своје претке до чијих података може да дође
Мормони нису једини који практикују постхумно саображавање предака потомцима. Познат је случај некадашњег ректора Универзитета Црне Горе који је своме прадједу избрисао ријечи „за српске идеале“ с надгробне плоче. Заправо, сличан подухват „богумилизације“ српског насљеђа на простору Босне и Херцеговине траје већ од 1878. У јеку најновијег скандала око судбине српског Чајничког јеванђеља, посебну пажњу су изазвале реакције из Сарајева које су, на аргументе о непобитним траговима српске културе, народа, имена на простору Босне реаговали тврдњама да Срби из историјских извора „нису данашњи Срби“. Схватање да су Срби западно од Дрине и источно од Таре „настали у XIX вијеку србијанском пропагандом“ заједнички је псеудоисторијски консензус данашњег Сарајева, Цетиња и Загреба. Такво гледиште није више само став екстремне деснице већ представља норматив савремених идентитета.
Како је тако нешто могуће? Иако онај дио српске јавности који себе доживљава као „интелигенцију“ не воли „сувишак у мишљењу“ (тј. „теоретисање“), савремене идентитетске процесе је немогуће разумјети без макар уопштеног погледа у философију историје и културе XIX и ХХ вијека. Наиме, могућност да нечији преци упокојени у XIX вијеку или раније постану „сународници“ савремених нација, осмишљених и реализованих у ХХ вијеку подједнако је плод модерне и постмодерне политичке теорије и праксе.
Модерна је најприје сачинила калуп за савремене политичке идентитете („нације“) на трагу Француске револуције и обожавања новостворене и револуционарно промјењене Државе. Међутим, мит о фундаменталној важности Француске револуције није само „констатован“ већ је и промовисан кроз аксоматску тврдњу о суштинској разлици свега прије и послије ње. Можда револуционари нису успјели да потпуно избришу хришћански календар, рачунање времена од Христовог рођења и називе мјесеци, али се у европској мисли норматизовао став према коме чак ни народи и државе који су постојали прије 1789. нису самјерљиви постреволуционарним нацијама и државама.
ЧИЊЕНИЦЕ И ТУМАЧЕЊА Модерна је свакако и даље знала за историју (штавише, ријетко када су историјске науке имале толико позитивистичке вјере у „објективност“ колико у XIX вијеку). Ипак, историји је дата функционална улога већ тада. Могло се дозволити онолико историје (а самим тим и онолико идентитета) колико је то било политички пробитачно. Најсликовитија илустрација овог приступа историји свакако је чувени примјер Бенјамина Калаја који је, поставши аустроугарски колонијални управник у Босни и Херцеговини, заборавио, а по неким изворима и забранио сопствену Историју Срба. Моћ одређује интерпретацију, а већ Ниче запажа да „не постоје чињенице већ само тумачења“. Стварање нових нација, како би се „обуздали“ српски („великосрпски“) и руски („сверуски“) „национализми“, постало је државни пројекат оних извора моћи заинтересованих за контролисање садашњости преко контролисања прошлости. Од пројекта „Украјине“ прије било каквог помена Украјине, до развијања „богумилске тезе“ и „бошњаштва“, преко конфабулације Црне Горе као „Црвене Хрватске“, овај процес и данас оставља видљиве трагове на политичком рукопису историографија и идентитета које је створио.
Ипак, данас покољење људи насталих на модернистичким ангажованим интерпретацијама заједничке историје све више уступа мјесто покољењима обиљеженим потпуно постмодернистичким фантазијама појмљених као историјске истине. Постмодерни „опуштени плурализам идентитета и истина“ (по оцјени Терија Иглтона), оно поимање „да нико није у праву и свако је у праву“, обликује један другачији приступ од модернистичког. Ако су по Миловану Ђиласу постојали модернистички разлози за стварање одвојене црногорске политичке нације у односу на српску („црногорска државност и посебност“), или ако су совјетски комунисти стварали антируску Украјинску ССР свјесни њеног културног и језичког руског карактера, савремене политичке теорије и праксе не признају било какву важност историји као аргументу. Оне у њој виде само низ симбола који живе на једном ангажованом, али увијек нејасном, тј. затамњеном плану.
Зато генеза нових нација данас није како је још 1987. писао Милован Данојлић „зачета од хегелијанског Духа Историје“, већ плод постмодерне вјечите сунцокретне савитљивости човјека и људи, оне једине способности коју цијени садашњост: способности прилагођавања себе диктату Моћи. А како сваки човјек потребује неки корјен – макар и раскорјењени homo postmodernus – њему је лакше да саобрази свога претка себи него себе непријатности предачкога. Напослијетку, дух епохе вели да нема идентитета који су остали исти након пада Бастиље и свако има право на своју истину. Нико није исти, нико није онај ко је био. Историју је онда могуће (а можда и пожељно) погледати и исписати од данас ка јуче.
УЦРКОВЉЕНИ АУТОШОВИНИЗАМ Можда је чудновато, али неки облик модернистичког аксиома о Француској револуцији као вододјелници идентитета могли сте (а и данас можете) да сретнете и на православним богословским факултетима, код нас и у иностранству. И док су нас убјеђивали да је „српски национализам“ „антицрквена новотарија XIX вијека“, наши учитељи, индикативно, никада нису поставили питање да ли су „Јевреји и Хелени“ из посланица Апостола Павла – данашњи грађани Израела и Хеладе. Тако се рађао један „уцрковљени“ аутошовинизам који ни ми који смо студирали, а ни они који су нам га саопштавали нисмо примјећивали у том аксиому о епохалној разлици између Срба некада и сад. „Борба против етнофилетизма“ подразумијевала је најприје повјерење у могућност модерне да исквари све идентитете – укључујући и оне завјетне.
То што се данашња „политичка теологија“ из НАТО кухиње директно наставља на своје духовне Оце „борце против етнофилетизма“ није се просто десило. Најприје су нас деценијама убјеђивали да смо и сами постали неко други (за себе то хеленски теолози никада нису рекли, иако је управо савремена хеленска нација примјер редуковања завјетног ромејства усмјереног ка ослобођењу Цариграда на политичко хеленство ограничено на савремену Хеладу). Томе су нас учили и у српским школама.
Глас Жарка Видовића који је говорио о завјетном схватању савремене нације није се тада гласније чуо у нашем образовању. Затим је вјера у мјеродавност модерне настављена вјери у идентитетску необавезност постмодерне: Завјет и одустајање од њега били су потпуно неважни, затим страни и на крају (лажно) супротстављени „евхаристијској онтологији“, једној постмодернистичкој философији која је декоративно „патристичка“ а чија је духовност вудстоковска. Било да сте прекуцали споменик своме дједу, било да сте били рањени на Кошарама, могли сте подједнако да будете „заједничар“ светих Тајни. Свако је добро дошао Христу, Истини, са својом личном и колективном „истином“. Отуда све „литургијске обнове“ и „национални покрети“ нису довели до народне обнове ни христијанизације друштва. Обнова је тражила само почетну добру вољу, ону да се дође, али у много мањој мјери и дубоку промјену живота, суочење са „истинама“ свога бића и колектива.
У „Небеској Литургији“ Владике Николаја постоји најважније питање које данас можемо да поставимо себи: „Јесул’ Срби као што су били?“ Пажљив читалац ће запазити да питање није о томе да ли су то они исти Срби већ да ли су досљедни себи. То концепт идентитета, уосталом, и подразумијева: истост свога „ја“, промјену у светим врлинама и тајнама свога карактера. „Истина“, као и лажних „господа“, увијек има много. Но један је Христос, Пут, Истина и Живот. Ми знамо ко смо. Но питање је какви смо?
