Покрет за одбрану Косова и Метохије

Слободан Владушић: Мегалополис, они који праве проблеме

Слободан Владушић (Фото: Лагуна)

Неким чудним случајем, окружен сам људима који имају везе с проблемима. Рецимо, моју супругу на послу називају оном која решава проблеме (problem solver). Насупрот њој, мој стари пријатељ Влада Кецмановић проблеме прави, па га то сврстава у сорту problem maker-а. Кецмановић је писац, а књижевност је увек, на неки начин, била повезана с проблемима. Балзак (1799–1850) је наивно сматрао да написати роман значи решити један савремени проблем: књижевност указује на проблеме друштва, а онда друштво те проблеме решава. Генерацију касније, на почетку модерне европске књижевности коју репрезентују Флобер (1821–1880) и Бодлер (1821–1867), са таквом наивношћу је било готово. Књижевност и даље указује на проблем, разоткривајући, на књижевни начин, истину друштва, само што се друштво у међувремену променило: уместо да књижевну истину схвати као могућност да проблематизује себе, друштво сада такву књижевност проглашава проблемом. Тако су и Флобер, због Мадам Бовари (1857) и Бодлер због Цвећа зла (1857) завршили на суду. Уместо да проблематизује себе, Француска је проблематизовала своју најбољу књижевност. После је наступио Фрацуско-пруски рат који је показао праву вредност тадашњег француског друштва: Француска је изгубила рат на готово комичан начин. Испоставило се да је француска књижевност била озбиљнија од француске државе.

 Па ипак, модерна књижевност за друштво и даље остаје ознака за ону књижевност која једино зна да прави проблеме: проблем је оно о чему говори, проблем је начин на који говори, проблем је она сама. Пример из српске књижевности: Лирика Итаке Милоша Црњанског. Међутим, ако је модерна књижевност проблематична, то је зато што је свесна времена и простора у коме настаје. Она разоткрива нешто што друштво не жели да види и чега не жели да буде свесно: модерна књижевност је, поред Лирике Итаке, и песма Опело за седам стотина из цркве у Глини Ивана В. Лалића, која је настала у време када се о Србима у Другом светском рату могло причати само као о партизанима (дакле, комунистима, а не Србима) или четницима (дакле, о Србима као „сарадницима окупатора“, односно „фашистима“): тиме су сви Срби који су страдали у усташком геноциду вешто избрисани.

А њих је било највише. Лалићева песма је, дакле, проблематична, јер те избрисане људе поново враћа у наше мозгове. Модерна књижевност је тако и роман Кад су цветале тикве, књига пригушеног беса, модерна књижевност су и Хиперборејци и Роман о Лондону, два опела над Европом која нестаје пред Мегалополисом; модерна књижевност је и Хазарски речник, у коме се наслућује страх да једном не постане Српски речник; модерна књижевност је и Опсада Цркве Светог Спаса у којој се, у доба најбруталније сатанизације српског народа, анђеоско перо нашло у једној нашој цркви. Модерна књижевност је и Кецмановићев Топ је био врео, који је изазвао доста буке, што је и нормално, јер топови с пригушивачима још нису измишљени. Тај Кецмановићев роман је био врло проблематичан, зато што се отворено супротставио политички коректном разумевању рата у Босни, по коме су српски националисти и дивљаци опседали мултикултурално, цивилизовано и грађанско Сарајево. То што је данас та нарација разоткривена као пропаганда у великој мери је заслуга и Кецмановићевог проблематичног романа, односно његове високе уметничке вредности. Да је тај роман само преокренуо перспективу и тако постао једностран на супротан начин, то би био врло лош роман. Међутим, Кецмановић је у роману Топ је био врео понудио читаоцу један трагичан доживљај рата, који превазилази баналност онога „сви су криви“ – што је став потребан човеку који одлази одавде, да би сутра мирно гледао како његова нова земља бомбардује његову бившу земљу. Трагични доживљај рата је нешто дубље, јер пружа могућност да и једна и друга страна доживе катарзу која неће избрисати то што се догодило, јер се то не да избрисати, али би можда могла, та катарза, да спречи да се то понови. Написати такав катарзичан роман може само врхунски мајстор прозе. Доказ за то је чињеница да други такав роман о грађанским ратовима деведесетих, у српској књижевности, не постоји. (Моја грешка је што ово нисам схватио на време.)

Слично се може казати и за последњи Кецмановићев роман Кад ђаволи полете. И он је модеран, што значи да проблематизује један други аспект политичке коректности, онај који се тиче права мањине да влада већином. Како смо дошли до тога? У првој фази, постмодерна филозофија престаје да се бави судбином центра и претвара се у апологију маргине, да би ускоро, у другој фази, однос центра и маргине претворила у однос „репресивне већине“ и „угрожених мањина“, што законометно води ка трећој фази – политичкој ситуацији у којој изгледа као да је неизбежно да мањина влада већином. То је путања којом се Запад претвара у Мегалополис. Владавина мањине изражава се сада отворено, политички коректним језиком који ту владавину оправдава, говорећи о њој безмало као о некој природној појави која се догодила без учешћа људи.

Ево о чему говорим: „Једноставно, енергија и иновација у политичком систему се више не налази у формалној демократској арени, већ између малих група елите – нарочито политичких и економских по својој природи; то је ситуација која подсећа на предемократски период“ (Колин Крауч, Постдемократија као изазов за Европу). Да поједноставимо: политичка моћ („енергија и иновација“) се више не стиче преко избора већ се унапред поседује, захваљујући подршци олигархије („елите“) и зато такво друштво више није демократско већ феудално („предемократски период“) у коме је мањина владала већином, која није могла да утиче не њене одлуке. Од такве ситуације почиње и Кецмановићев роман Кад ђаволи полете: неизабрана мањина ту влада немоћном већином. Један од два главна јунака, Кеј, одређен је својом хомосексуалношћу и моћи коју има као странац, репрезент Хегемона. Политичка коректност налаже да нам Кеј мора бити симпатичан (у супротном смо „хомофоби“), да све зна боље од нас, и да жели да нам помогне (у супротном смо „ксенофоби“ и „српски националисти“). Политичка коректност нас, дакле, упућује у то шта треба да мислимо о свету да не бисмо имали проблема са олигархијом која ју је успоставила. Кецмановићев роман, међутим, окреће леђа политичкој коректности да би открио епохалну црту времена у коме живимо.  Али да би се писало против политичке коректности, поред храбрости, потребно је имати и таленат. Као и у случају романа Топ је био врео, Кецмановић неће просто преокренути политичку коректност у супротан тип једнодимензионалног мишљења. Такав роман би се лако могао отписати као лоша проза. Уместо тога, Кецмановић ствара један имагинаран свет у коме се, постепено, слој по слој, разоткрива истина света у коме живимо.

Владимир Кецмановић, (Фото: 24Седам)

 За такво поступно откривање истине потребни су огроман таленат и врхунско приповедно мајсторство, јер се занимљивост приповедања не базира више на напетој фабули, већ у ритму продубљивања имагинарног света. У том поступном разоткривању, имена која су на почетку романа само ознаке за претпостављене идеолошке позиције полако постају књижевни ликови. Читалац осећа да више није могуће да ове књижевне ликове једноставно вреднује: осећа да је потребно да их разуме.

На тај начин све више се удаљава од политичке коректности која унапред прописује ко је добар а ко је зао. Чврсти свет политичке коректности полако уступа место нејасној слутњи истине света у коме живимо. Књижевност се супротставља политичкој коректности не тако што јој опонира неком другом, супротном истином већ тако што читаоцу омогућује да дође до те истине и да је осети као своју. А то је зато што књижевни лик никада није крпа којом се покрива нека идеологија: књижевни лик је увек јединствено биће. Такав књижевни лик је и Кеј. Он, међутим, није тек један обичан лик већ је вратар једне цивилизације – цивилизације Мегалополиса. Иза његових леђа ми наслућујемо њену снагу и њене слабости, њене неизвесне изгледе за будућност, њену декаденцију, али и потенцијалну ревитализацију. Дакле, Кеј нас води у скривено, некоректно језгро света у коме живимо, и зато је Кецмановић модеран, што значи актуелан. Али актуелан је на начин врхунске књижевности.

То је разлог зашто је роман Кад ђаволи полете, из угла политичке коректности, проблематичан роман: зато што нас ослобађа завесе за коју верујемо да је истина, и зато што нам пружа могућност да кроз ту завесу прођемо. На неки начин, овај роман је позив за пријатељство. Као што се Бодлер на страницама Цвећа зла обраћа читаоцу брату, тако и овај роман тражи сличног читаоца: онога који ће га волети и зато што је проблематичан и зато што је књижевност. Зато је овај роман и тако врхунски написан: он не жели да буде антитеза једној тези, већ да буде књижевност. Њему нису потребне идеолошке пристраше, већ књижевни пријатељи.

У овом контексту, поставља се једноставно питање: шта значи факт да је Кецмановић одлучио да повуче своју књигу из конкуренције за књижевну награду Београдски победник, након што је, пре неколико година, био део групе писаца која је објавила бојкот Нинове награде? Мислим да је тај чин последица дубоког разочарања у српску књижевну сцену. Та књижевна сцена подсећа на Србију у малом, која нити решава проблеме, нити прави проблеме, већ бежи од проблема, тако што од свега што је проблематично једноставно окреће главу. То што нас је седамсто хиљада мање него пре десет година није проблем, јер нам политичка коректност наређује да не бринемо о свом колективном опстанку у будућности. Када у Сарајеву деца из једног фудбалског клуба певају песму „Убиј, убиј Србина“ пред клинцима из ФК Звездаре, док напољу заиста једног од родитеља тих клинаца неко боде ножем, председник ФК Звездаре не види у томе било какав проблем који би га навео да децу потрпа у аутобусе и врати их кући. Он је само политички коректан, а политичка коректност налаже да се Срби у Сарајеву осећају добродошли, чак и ако их боду ножевима. Дакле, када неко бежи од проблема, то онда значи да за њега ништа више није проблем. Осим једне ствари, а то је када неко проблематизује политичку коректност. У том случај тај неко постаје проблем.

Кад ђаволи полете, (Фото: Лагуна)

 Такво мишљене се очитава и у распореду књижевних награда у Србији: једна, некада најугледнија, престала је да постоји, а уместо ње смо добили банални инструмент за претварања српске књижевности у периферију регионалне књижевности и јачање политичке коректности кроз оријентацију на писце млађе генерације које треба на време обликовати. Београдски победник је, слично награди Владан Десница, постала награда чији се естетски критеријум углавном свео на избегавање проблема и окретање главе. То је, наиме, животни кредо већине људи из састава жирија ових награда – сем неколико часних изузетака.

Самим тим, аутори који праве проблеме у књижевности и около неће моћи да рачунају на ове награде, просто зато што њихов жири тренутно, а вероватно и убудуће, неће чинити критичари спремни на то да и сами направе неки проблем, односно да се успротиве политичкој коректности и заложе се за неку вредну, а проблематичну књигу. Друго питање је колико таквих критичара који могу да праве проблеме, у Србији данас, уопште има. Рекао бих, врло мало. Последица: одмах по настанку ових награда постало је јасно да је врло тешко наслутити у њима неку другу вредност осим њиховог новчаног износа. Он је вероватно зато толико и надуван јер је то једини начин да награде уопште имају неку вредност.

 Пошто у тим наградама, по default-у нема неке храбрости, ширине или дубине, као што нема ни воље да се проверавају границе политичке коректности у име аутономије књижевности и слободе мишљења и стварања, хајде онда да се у њима бар појави неки новац, јер то и јесте смисао новца: да прикрије недостатак оног другог, што недостаје.

И тако се онај споредни део награде – новац – појављује као главни, што је логично, јер се и однос према политичкој коректности у њима појављује као главни критеријум, а добро је познато да људи који пристају на политичку коректност то не чине зато што очекују да их неко поштује, већ да их неко награди. У контексту ових суморних размишљања поставља се једно једноставно питање: зашто би писац чија књижевност прави проблеме, односно испитује границе политичке коректности, остао у конкуренцији за награду коју додељује жири састављен од људи који, сва је прилика, нису били спремни да преузму неки ризик, односно да стану иза једне одлуке, макар им та одлука направила и проблеме. Кецмановић није нашао одговор на ово питање. Срећом, историја књижевности неће бити историја књижевних награда. Биће историја проблема. Ако то не буде, неће је уопште ни бити.

(Печат/Журнал, 20. 01.  2023)

РЕИНТЕГРАЦИЈА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЈЕ ОБАВЕЗА, ДУЖНОСТ И ЧАСТ