Иван Стоилковић, председник ДПСМ-а, интервју за Вечер.мк
Због чега у овој македонској Влади нема места за Србе и њихове интересе, односно за Вас и партију коју водите?
–Свака одлука о уласку у власт доноси се на основу одређене констелације односа. У моментима када је било речи о томе, констелација односа нам није била наклоњена, све је ишло против нас и наших интереса. Партија бивших комуниста, СДСМ се поставила веома непринципијелно по питању односа према српском народу и Србије у целини, иако је преузела власт под сумњивим, нерегуларним условима.
Прилком преузимања власти прекршен је и принцип утврђене политичке стабилност тзв. мајским споразумом чији је гарант била ЕУ, односно победник у македонском блоку прави већину са победником у албанском блоку. Ту је била и најава повратка политике из деведесетих, односно Срби и Србија ће поново, иако сасвим недужни, бити главни кривци и жртве због унутрашњих потреба македонских власти изазваним пре свега политиком промене имена и реализацијом Тиранске платформе. Једноставно, јавност је поново засрашивана Србима и Србијом, а у међувремену се тражио простор да се факторизује албански фактор. У таквој ситуацији нама је била намењена улога смоквиног листа једне такве накарадне политике.
Тако су Албанци од обичних партнера у власти постали послали доминантни креатор македонске политике и са 25 посто становништва преузели већинске акције и постали политичке газде и контролор више од половине државних ресурса и по хоризонтали и по вертикали.
Нисмо хтели и нисмо смели, а нисмо ни могли да учествујемо у том процесу где су Срби и Србија поново били анатемисани као непријатељи Македоније и македонског народа. И нормално повукли смо се у опозицију! Све што се касније догађало само је потврдило ове чињенице и доказало да смо направили паметан избор. У међувремену, традиционално, много претњи, покушаја уцењивања, поткупљиваља и вишекратни напад на седиште партије…симптоматично је да починиоци нису никада откривени, иако је седиште партије на сто метара од Собрања Македоније.
Десило се све оно што смо предвиђали да ће се десити, промењено је име и створена је језичка федерација. Нисмо имали морално право да радимо против себе, да учествујемо у уништењу државе и онога што је суштинско, идентитетско за за македонски народ, а самим тим и претварању Македоније од грађанске, мултиетничке у двонационалну државу, од чега нас дели само један мали корак.
Ствари су се промениле?
–Сада за македонску власт, Србија више није главни, врховни непријатељ, бар јавно, иако се тајно догађа мали милион у најмању руку непријатељаких активности.
Бивши комунисти, иако су се клели у добре односе и добру сарадњунити једном на нити један начин нису одговорили на коректну, конструктивну иницијативу Србије за успостављање што бољих односа, причам о вакцинама, пожарима, храни, енергији…Србија и председник Вучић без обзира на све задржали су став да су Македонија и македонски народ пријатељи Србије и српског народа и никада ничим није угрозила такав приступ према Македонији и македонским народом.
Шта то раде бивши комунисти и македонска Влада да угрозе тај и такав однос?
-Добрим и коректним односом и понашањем Србија је одузела главни инструмент македонским политичарима за јавни атак усмерен на српски народ и Србију. Јавност је почела негативно да реагије на такве иступе. Више је од очигледно да им је тај инструмент одузет. Осим Пендаровског, који повремено има неконтролисане изливе, нисам баш сигуран одакле долазе, дали из главе или…
Е сада без тог инструмента глупо је спроводити политику на којој сте порасли и издигли се као политичари, јер јавност то не прихвата, па то спроводите идпод жита, како кажемо ми. Задњи пример је млади милионер са недефинисаним националним пореклом Дарко Каевски, шеф парламентарне делегације и Парламентарној скупштини Савете Европе.
Овакве активности „испод жита“ могу изазвати погоршање односа између Македоније и Србије? У једном тренутку и Вучић може себи рећи, ок довољно сам урадио…
– Мислим да се опредељење председника Вучића и Србије за једну сасвим нову политику, најбоље може видети у понашању и приступу пре свега у регионалним, а и ширим међународно политичким односима.
Видим и осећам да македонска политичка елита није добро разумела и примила на знање нову српску политику, која пре свега преферира дијалог и сарадњу. То је Отворени Балкан, решење дугогодишњег спора међу црквама и низа других ствари. На жалост код нас у Македонији није адекватно прихваћен нови приступ који се пре свега види на питању Косова и Метохије и просто је невероватно да македонска политика и дубока држава нису антиципирали на адекватан начин промену у српској политици. И зато када не могу јавно – правиће тајно.
Дарко Каевски је еклатантан пример. Или у преводу: своје меѓународно политичко деловање ћете прилагођавати Албанцима, а за Србију…па ту нема ни мрвица.
Други пут помињете Дарка Каевског и његовото лобирање са циљем да се прогласи ништавним извештај Дика Мартија о Жутој кући у Парламентарној Скупштини Савета Европе, мислите ли ту на вазалски однос СДСМ, бивших комуниста према Демократској унији Албанаца коју води Али Ахмети и њихових пријатеља у региону?
– Реците ми један потез од стране ове македонске власти који је био добронамеран према Србији и српском народу, неко добро дело, потез који би био резултат добре воље према Србији. Дајте ми само један пример и ево одмах повлачим све изговорене речи.
Са великом жртвом и великим уступцима , Македонија је постала НАТО чланица, а седа се за почетак преговора са ЕУ траже уступци, поново на штету македонским националним и државним интересима и интересима мањих заједница. И тако правопропорционално са позивањем на више интересе, расту криминал и корупција, а управо су они мерило успеха власти.
– Нама се иза приче о вишим интересима догађају много крупне ствари. Виши интереси су постали синоним за даље растакање државе.
Охридскиот договором уништен је наслеђени ноу-хау и администрација бивше велике државе. Уништен је унитарни карактер државе, Македонија је већ језичка федерација.
Са причом да треба реализовати дух Охридског уговора – го прекршен је Охридски споразум, постали смо двонационална држава. Све оно што нам се сервирало као виши интерес, по правилу је рушило делове државне структуре.
Сада се траже уставне промене. Оне суштински у техничком смисли речи не значе ништа, уношење Бугара у македонски устав је можда мањи проблем, али је контекст озбиљнији, такође и његова позадина која суштински брише Македонце са етничке карте света.
У неколико наврата под изговором, виши интереси, прекршен је Охридски споразум. Македонија није више рамковна, него много више пострамковна, односно мнофо више двонационална, него мултиетничка држава. Тако је у пракси, а пракса усмерава и уређује и друге односе у држави.
Да се вратимо суштини, мање заједнице, па и наша, прве су жртве ове приче. Прича о вишим интересима увек се претвори у нешто лоше по нас. Каква је то жртва када услови за обичан, нормалан живот постају све гори и гори. О држави која се полако растаче и да не говоримо.
Ствари се крећу правопропорционално, колико год се жртвујете за више интересе, животни услови постају све ружнији и ружнији, а државе је све мање и мање.
Како нормализовати ствари? Ванредним изборима, другом владом? Пласирају се и тезе о јединству македонских политичких партија?
– Избори су нормална ствар. Још нико није измислио бољи начин за разрешење друштвених противречности од избора. Када га измисле ваљда ће нам то саопштити. Што се тиче консолидације македонског друштва виз а ви забрињавајућег наступа албанских политичких партија којима је више него дозвољено да показују максимум јединства, македонским партијама то исто, као да је забрањено.
Треба озбиљно размишљати о томе, можда је то начин да се пронађе компромис о функционисању две највеће заједнице, Македонаца као већине, па Албанаца и на крају нас припадника мањих заједница. Очигледно је да се ту стално продукује стање рата међу македонским партијама, уместо да се продукује стање дијалога и сарадње. Како је могуће да се тако груби превиди догађају, без обзира на чињеницу да систем имплицира сарадњу.
Било је у прошлости покушаја, Македонија је имала неколико могућности да себе гради као нормално друштво и увек су због виших интереса сви ти отворени правци – били порушени па се данас дошло у стање у којој је македонска држава само „слово на папиру“ и ништа друго.
Каква је Ваша сарадња са ВМРО-ДПМНЕ? Дали сте задовољни од стања у опозиционој коалицији?
–Мислим да је добро остати принципијелан и истрајан у заузетим политичким позицијама. Једна од већих грешака и заблуда македонске политике је практиковање политичког акробатизма, куповина посланика, трансфер под сумњивим околностима… Промоција ових вредности у политичком животу суштинска је деградација система вредности.
Нисмо хтели да будемо део такве реалности, хтели смо да задржимо наша генерална политичка уверења и она су нам у одређеном тренутку била много више, него важна. Иако морам признати да је веома тешко бити опозиција, поготово то важи за мање партије као што је наша. Али све оно што смо жртвовали у протеклом времену, ево данас, а надам се и у блиској будућности вратиће се на најбоље могући начин. Надам се да ће грађани препознати, ко је ко и шта је шта на македонској политичкој сцени.
Слажем се са Вама да је систем руиниран, шта ћемо са корупцијом?
–Не може систем бити корумпиран, а само да су политичари и судство на удару. Шта је са медијима под њиховом контролом? Држава се корумпира у целини, а не у деловима. Корупција није само питање праксе, него и питање амбијента, а амбијент креира власт. Погрешно је мислити да су грађани заинтересовани за плаћају услуге које им по законима припадају. Зна се да власт или стимулира или гуши корупцију . Потребно је озбиљније заорати по њиви да би се корупција искоренила.
Ко ће заорати, неће ваљда сами себе ловити?
– Па кад америчка амбасадорка прича о борби против корупције, она између осталог говори о ванредним парламентарним изборима, само што нема ко да прочита шта нам она поручује.
Идемо на регионална питања. Притисак према Србији расте сваког дана када је у питању решење спора између Београда и Приштине. Како ће се развијати овај процес?
–Рано је говорити о финализацији процеса. Сада је приоритет Заједница српских општина. Нема математике по којој би Србија била понижена када је у питању овај процес и то је једна новина. У томе се састоји главна разлика измећу онога што је било и онога што је сада.
Отворени Балкан јесте једно од тих решења?
–Отворени Балкан је добар због дијалога који се отвара. Ако имате веома различите позиције, а не комуницирате, оне могу произвести озбиљне проблеме и последице, али када разговарате, без обзира на удаљене позиције ствари тешко могу изаћи изван контроле.
За Македонију Отворени Балкан је идеалан, у сваком погледу, између осталог и због односа на линији дијалога Себа са Албанцима и обрнуто, а Македонцима зато што између Срба и Албанаца могу водити изворну политику и користити обе стране за сопствене интересе, као што је била Југославија после Другог светског рата између два блока и то верификовала политиком несврстаности.
Ако Македонија настави са кретањем по досадашњим, задатим координатама ништа неће урадити. Мора се храбрије кренути у практиковању нових политика. На жалост македонске власти немају елементарни политички сенс за државну политику у интересу њених грађана.
Стварају ли се услови за чланство БиХ у НАТО?
-Не. Далеко је БиХ од чланства у НАТО.
По стандардима, вероватно сте у праву, међутим по притиску и жељи међународне заједнице нисам баш сигурна. Ево сада се модификује ЕУФОР мисија, шаљу се допунске снаге.
–Много се ствари променило. У овом тренутку најбитније је опредељење међународне заједнице да нема дестабилизације региона.
Како видите будућност БиХ? Као што је сада, практично нефункционална конституција?
-Ако причамо о жељама, то је једно, али реалност је нешто сасвим друго. Почећу са Македонијом па ћемо полако до БиХ. Што се Македоније тиче, повратак на Охридски споразум у пуном смислу те речи јеста у овом тренутку можда најбоља формула за политичку и економску стабилизацију прилика.
Зашто?
-Због тога што је гарант Охридског споразума међународна заједница. Па се сходно томе лакше обезбеђује политичка стабилност.
Исто се односи и за БиХ. Ако се поштују међународни уговори, има довољно простора за стабилизацију политичких прилика, и може се размишљати о економији. Слична је била прича са Вашингтонским споразумом – хајде да причамо о економији, да видимо како људи живе. Недостаје све за нормалан живот, а постоје захтеви да се решавају нека питања која допунски стварају неповерење. Пењемо се високо, а доле рупа у којој се тоне свакоднево и национално и економски и свакако.
Испоштовати меѓународне уговоре, то је минимум потребан за стабилизацију стања на свим фронтовима. Једино на тај начин се сви проблеми могу решавати, супротно томе је авантуразам једностраних решења која ће допунски дестабилизовати све и сваког.
Ивона Талевска
