О изостанку тачности у дискурсу председника Александра Вучића, па логичности и језичке економичности – трију основних захтева ваљане употребе језика, могли би се написати читави томови. О етичкој и естетској језичкој норми те комуникативној култури да и не говоримо. Тако бива кад се језику ускрати његова основна функција и он сведе на пуко средство убеђивања. Националне ТВ станице су у понедељак, 23. јануара, као по команди, прекинуле редовне програме не би ли, по ко зна који пут, грађани чули „историјско обраћање“ председника државе. Уместо прецизних информација о најновијим захтевима „колективног запада“ и показане решености да се сачува територијални интегритет Републике Србије, били смо сведоци уобичајене вербалне и невербалне (додуше драмских пауза уз поглед увис овог пута било је нешто мање) представе чија се суштина, као и досад, могла свести на кључне исказе попут: ми смо мали, о томе не могу да говорим, ми смо њихово двориште, они су јаки, криви су онӣ пре нас, а богме и Русија (само што се ово последње редовно провуче изокола) и сл.
Кад је реч о тој смишљеној недоречености, подсетићу на почетке председникове „бриселске мисије“ која је била праћена и покушајима постепеног ублажавања одговорности албанских јуришника на Србе и за њихова свакојака злодела, разуме се, на српску штету. Многи су већ заборавили пинковски конципирану емисију „Тешка реч“ (понекад добро дођу дневничке забелешке) у којој је Александар Вучић у новембру 2013., изокола провукао гледаоцима кроз уши да за убиство српских младића у пећком кафићу „Панда“ нису криви Албанци већ Срби. Пошто је, трагом његове изјаве, у новинама осванула вест да је масакр у Пећи по свој прилици починила британска тајна служба, тадашњи вицепремијер је у вечерњем Дневнику, опет његовог Пинка, 14. јануара 2014., енергично демантовао да се ради о поменутој служби и додао: „А страх ме је, и тешко ми је да изговорим шта је наша сумња“. Ту своју „сумњу“ никад и ничим није поткрепио, али је њен отров већ био посејан.
То опако недоречено „наговештавање“ један је од честих председникових манира који илуструју беспризорно загађивање језика и тровање језиком. Ту свакако спада и његово редовно „чикање“ политичких неистомишљеника или телевизијских водитеља да оду у Качаник, Липљан и друга косовскометохијска насеља из којих су Срби до последњег изгнани, сугеришући на тај начин да је највећи део покрајине засвагда изгубљен, а наше је да се с „реалношћу“ помиримо, другим речима, наградимо оне који су нас прогонили. Разуме се, неупућени у живот косовскометохијских Срба сваку такву сугестију примају као непорециву истину. А истина је да немали број нас који, без кукања и по сопственом избору, живимо на Косову и Метохији, сматрајући привилегијом то што делимо своју бол с простором који детерминише српски идентитет, одлазимо не само у Качаник (ко год би да заборави качаничку бисерницу – Цркву Светог пророка Илије, заборавиће себе) него и у опаснија места – Ђаковицу, Доњи Забел, у Пиштане, па Бућане – оно где на Бућанској главици беше чувено гробље у деветнаестом веку исламизованих Стојковића, поодавно уврштено на списак наше културне баштине. Јер докле год будемо одлазили, „дисаће“ и хумке наших Стојковића, макар више не било ниједног споменика понад њихових глава, као што их и нема. Докле год је будемо походили, светлеће и, у пашњак претворени, темељи Богородице Хвостанске – центра шесте српске епископије по одлуци Светитеља Саве донетој пре нешто више од осам векова. Одлазимо са пуном вером да ће овај храм, слично другима, једног дана заблистати у свом некадашњем сјају и обасјати источку долину. Одлазимо не само ми који живимо на Косову и Метохији него и наша осветосављена и косовском завету заветована браћа и сестре из Београда и других градова наше отаџбине, сви ми из „шесте колоне“, како нас представи један од промотера Вучићеве „државничке мудрости“.
Само ређи се неће сетити, у бесу изговорене, Вучићеве недавне поруке Куртију те силних погрда на рачун оних намерних да се састану у Тирани које је, најблаже речено, окарактерисао као нечасне залудране негадљиве на путничке принадлежности, тј. дневнице (овима се, као што знамо, потом придружио). Куртију је, назвавши га неколико пута смећем, поручио да, буде ли зафалила длака с главе иједном Србину, добиће адекватан одговор. Куртијеви оружници и локални бандити су, и то знамо, почев од Бадњег дана па до 23. јануара, дакле за само седамнаест дана, рафалима засули једанаестогодишњег Стефана Стојановића и двадесетједногодишњег Милоша Стојановића из Готовуше, као и тридесетседмогодишњег Миљана Делевића из Лепосавића, тешко претукли осамнаестогодишњег Стефана Томића из Клокота и петнаестогодишњег Лазара Милутиновића из Сувог Дола. И места злочина су, колико на знање Србима, „правилно“ распоређена – од Сиринића преко Поморавља до севера покрајине. На све то, Вучић је у вечерњем обраћању нацији, заборављајући на претходна своја упозорења и обећања, као од шале саопштио да ћемо, не будемо ли се повиновали захтевима западних џелата (он би рекао партнера, ако не и пријатеља), бити „суочени са свакодневним убијањем Срба“. Најчешћа реч у том обраћању била је нисмо („нисмо ми учествовали у прављењу плана, они су дошли да нам предоче план“) и не можемо („ми не можемо да спречимо њихов улазак у међународне организације…“). Нагласио је и то да су најновији уцењивачки план наводно прихватиле и оне земље ЕУ и НАТО савеза које нису признале косовску „државност“. Ако је тако, основано је поставити питање и – зашто је тако? Шта ради толико хваљена дипломатија на челу са председником? Приметиће се да бројни назови аналитичари хорски понављају председниково негирање да у свету постоје пријатељи, или барем мањи непријатељи. Следом такве његове логике, исто нам мисле и Руси и Словаци и Кинези… и они који нас вековима распињу, и сви су вођени истим стратешким интересом. Поготово се тако квалификују земље које одбијају да признају косовску назови државу. Тачно је да, још увек непопустљиве, одлуке пет европских земаља првенствено служе као брана сецесионистичким тежњама у властитим државама. Ипак, ако сагледамо улогу њихових војника у саставу КФОР-а на Косову и Метохији, који су неретко мимо воље и наредби НАТО главешина, несебично помагали Србима, нечасно их је тако окарактерисати. На пример, да није било шпанских војника, од средњовековног манастира Гориоч не би остао ни камен на камену. Била сам сведок не само њихове одлучне заштите светиње него и призора кад се шпански капетан дубоко сагиње како би пољубио руку остареле настојатељице манастира. Причале су ми те двехиљаде и шесте године да, откад су они са њима, никада нису саме унеле један једини нарамак дрва, јер је то било неспојиво са хришћанским назорима младих Шпанаца. И чему ова сведочења? – приупитаће се неки. Познато је да је актуелни председник наше државе, уз олако изрицане похвала те измишљање „осведочених пријатеља Србије“ делио највиша државна одликовања на све стране. Само му не паде на памет да неком од шпанских или италијанских војника који су, као своје, штитили и Патријаршију и Дечане и Гориоч, додели макар какву значку, а њиховим отаџбинама се захвали на примерен начин. За разлику од, у безбожништву огрезлих, Германа, ови би то умели да цене. Ми који, без телесних стража и важних исказница, походимо Косово и Метохију уздуж и попреко, чинимо то увек и искључиво уз „escort“ Вишњег, а Он, на овај или онај начин, увек бдије. Два пута ми је у драматичној и, наизглед безизлазној, ситуацији послао Румуне. О Грцима да и не говоримо. А тек Руси! Без оних, чијим великим именом морална слаботиња беспризорно „испира уста“, многи Срби, здрави и тешко рањени, у првим годинама протектората не би преживели, многе српске бебе не би угледале свет, нити би уцвељени родитељ обишао детињу хумку. Није било Србина у Приштини који није имао барем једног „свог“ Руса да увек и у свакој прилици притекне у невољи. Према томе, нису сви исти, нити нам могу исто бити. А кад и зашто су отишли ваља приупитати ондашње српске властодршце – удворице западних, како би рекла песникиња Даринка Јеврић, „сејача и супервизора смрти“ који су, и томе смо сведочили, све чинили не би ли српским добротворима огадили боравак на Косову и Метохији. Агресивним наметањем става како су сви исти и тактичким изопштавањем Русије из решавања косовског проблема, и данас се жели постићи исти – ђинђићевски ефекат.
Одговор на питање зашто су западни, ултиматумима склони, „поспремачи“ туђих живота на страни Албанаца а против Срба је једноставан. Просто зато што личе једни на друге. Чојство је за њих непознат појам. Они не разумеју дубоко усађену српску потребу да с позиције јачег сваког, па био он и непријатељ, треба заштитити, а да се с позиције слабијег ваља борити свим средствима. Моје је да се пред западним ултиматумом, и по мери сопствених могућности, придружим највећем броју сународника који у овом тренутку сматрају умесним оно што нам песник Момир Војводић поручује, а то је: бранити се очњацима, поскоцима и пчелама, / жеженијем истинама, огњенијем ријечима.
Митра Рељић
