ПРАВА МЕРА СВЕТОГА САВЕ
Песник и тумач књижевности и културе, Иван Негришорац, у свом тексту о Светом Сави у посмодерно доба, истакао је да је „Свети Сава нашао праву меру између издвојености и индивидуалности човекове, с једне, и свеопштости и апстрактности човечанства, с друге стране, а у тој нађеној мери нашао је простор за деловање на колектив који је обједињен језиком, црквом, државом, културом, обичајима, системом вредности, осећањем интензивне међусобне солидарности, читавим погледом на свет и сл. У таквој заједници се најсмисленије, најпотпуније и најефектније може мислити, говорити и деловати, па зато такву комуникациону заједницу треба одржавати, неговати и развијати. Зато градећи наше лично, индивидуално тело-душу и усклађујући је са ближњим људима око себе, ваља приступити изградњи сопствене народне куће и окућнице, а тек потом приступити уређивању међународних и светских улица, градова, земаља и свеколике васељене. Народ и нација су општи колективитети у које највише смисла има улагати сву своју креативну енергију, јер у том раду колико обликујемо себе индивидуално толико утичемо и на изградњу колективног обрасца у којем наша индивидуалност треба да се испољи. Из тих разлога дубоког разумевања ове свеколике повезаности различитих слојева постојања, Светог Саву и данас доживљавамо као актуелног народног просвештеника, просветитеља и првосвештеника, а његово име на међународном простору, с разлогом, и јесте Свети Сава Српски.“
Христов, па српски. Јер, како рече Свети ђакон Авакум:„Срб је Христов“.
ТРИ ЛЕКЦИЈЕ СВЕТОГА НАМ САВЕ
А српски хришћански философ, Владимир Вујић је, уочи Другог светског рата, писао о три велике лекиције Светог Саве:„Свети Сава нам даје три велике човечанске лекције, које су савремене и данас, као што су биле и у његово доба.
Растко је отишао у Свету гору идући за својим несумњивим великим, личним религиозним импулсом. Прво себе начинити самосталним, пречишћеним јеванђелским човеком. Од себе пођи, пре но што хоћеш да поправљаш друге. Себе очеличити духовно, себе самодисциплином и одрицањем, вежбом у самоћи, везом са великим духовним, оностраним светом, учинити човеком у пуном смислу те речи. Прво себе потчинити љубави коју Христос налаже људима, себе потчинити Христу, па онда, својим примером, и друге. То је тешка и строга школа, коју је Сава прво прошао, оставивши, у предосећању своје мисије, удобни живот који је могао несумњиво водити. С времена на време, човек прибегава самоћи и прочишћавању себе, повлачи се у своју „ћелију“, у своју испосницу, да не изгуби додир са вечношћу и духовношћу, који у раду са људима често ослаби и ишчезне. Савин живот јасно показује ту неминовну потребу: он се враћао често додиру са светошћу и самоћом; гдегод је био, имао је и своју испосницу, захтев правилне духовне хигијене. Тако је чувао духовну личну самосталност.
Сава је имао да ради у своме народу у изванредно тешком времену: силовита офанзива Запада, латинско царство у Цариграду, растројен Исток, рђаво монаштво око себе, чуда и покори Западњака по његовој драгој Светој гори, слабо хришћанство у својој нацији, почеци државе српске без довољно чврсте духовне традиције. Одиста, довољно тешкоћа које човек без оне духовне предспреме и дисциплине и вере чврсте не би могао савладати. Да би нација могла остварити живот добрих људи, да би се поставила у могућност сопственог живота, она је морала бити самостална. Не физички, држава је постојала и одржавала се, иако уз велике политичке вештине и напоре, него духовно. Нација је морала имати самосталан духовни организам, у чијем би оквиру стварала своје вредности и живела по хришћанским преданим начелима, самосталну цркву, националну цркву. Тај услов самосталности нације и њене културе у високом, морално-етичком, хришћанском смислу, између офанзивног Запада и раслабљеног Истока – Сава је створио. Он је тај организам духовни створио тако, да је послужио нацији као оквир и форма и онда, када политичке државе није било. Његова творевина има огромну животну снагу, која се опробала у свима приликама; оно што ни данас немају западни народи, што данас покушавају модерна Немачка и модерна Енглеска, националну цркву, Сава је даровао Србима још у почетку XIII века. Њоме је Сава хтео да постави национални оквир у коме ће се „народ оца његова“ христијанизирати и тако се, у сопственој творевини, оспособити за стварање националних вредности, оградив га тим оквиром од силовитости Запада и од растрованости Истока. Није ли то лекција коју ми данас можемо примити и то без резерве? После личне духовне самосталности, национална духовна самосталност: Савин пут је пут модерне потребе наше.
После личне школе самосталности и чистоте духовне и после националне школе самосталности исте врсте, као предуслова за стваралачки рад и личности и нације, Сава даје трећу лекцију, модерну данас као и онда, као и вазда. „И мој лични живот и живот нације у којој имам да живим и делам, мора почивати на чврстом темељу једне неугасиве и сигурне традиције, на темељима науке Христове о братољубљу и човекољубљу, као последица вере у Бога.“ Христијанизација народа „као уношење потребне питомости“, била је велика брига Савина. Та брига мора бити и наша; јасно је да је стално наглашавање и уношење начела љубави према брату – човеку велика потреба нашег данашњег живота. Сава је тачно знао да се та љубав према другом човеку не може ни замислити ни остварити без праве, чврсте хришћанске вере. Тешка школа личне самодисциплине и стварање националне самосталности не иду на то да се оспособимо владати над другима; то нису школе које уче како ће се личност и нација оспособити да примене силу над другим личностима и другим нацијама. Личност не стеже себе самоодрицањем, нација не ствара себи самосталност – зато да се оспособе за владавину над другима. Како да се избегне та опасност јаке личности и јаке нације, то искушење своје снаге и слободе, ти клизави путеви по којима видимо тако често кад оне на Западу, кад оне на Истоку? Без основне хришћанске етике, без старе, чврсте Христове вере – неминовно се иде тим путевима. Сава је тачно знао шта треба држати, чврсто и непроменљиво, у свима вихорима и искушењима и то је положио у темеље своје личности и своје нације и тиме дао трећу велику и потпуно савремену лекцију. Оно што је створио послужило је младој нацији у данима изгубљене самосталности државне као чврст оквир; послужило је путевима стицања поновне слободне заједнице; има да послужи, са своје три вечне истине, и данас. У савременој нашој стварности и у новом оквиру у коме слободно живимо, његове три основне лекције стоје као узор.»
И увек ће бити узор, док је Срба Христових.
СВЕТОСАВЉЕ И КОСОВО
Наш угледни професор Богољуб Шијаковић у студији „Светосавље и философија живота“ каже:„Благодарећи Светом Сави православно хришћанство је постало својина и одлика читавог народа, преображавајућа и оплемењавајућа хришћанска народна вјера. Светосавље изражава хришћанску природу душе и духа српског народа, оно је аутентично доживљено хришћанство српског народа, самосвојни начин нашег охристовљења. Оно садржи идеале правде и слободе, самопожртвовања и страдања, трпељивости и праштања; оно је љубав према Богу и човјеку без које нема љубави према човјечанству. Осветосављени српски народ није безлични етнички колективитет него охристовљени народ који има своју историјски потврђену личност, националну личност потврђену у наднационалној хришћанској култури. Због тога српском народу није својствен национални егоизам. Отуда српски народ недовољно описује етнографија: њега суштински одређује хагиографија његових светитеља-христоносаца. У Светом Сави и светосављу зато не треба да гледамо само неку нашу културну специфичност, наш културни посјед, већ исто тако универзалност хришћанске вјере утемељену у универзалности Христове љубави и Његове Жртве искупљења. Истина Светог Саве је Христос! И тада је искупитељско жртвоприношење, као срж православне вјере, уједно и суштина светосавља, а онда и хришћански карактер наше историје: историјски догађаји постају за нас вриједносни оријентири и тачке ослонца у којима видимо надисторијски смисао, о чему нам говоре Косовски завјет и Видовданска етика.“
Управо зато се, данас и овде, не можемо одрећи ни Саве ни Лазара, као ни Заветне Косовско – Метохијске Земље, јер је она Христова. Молитвама Светога Саве и Великомученика Косовског Христос Бог ће нам помоћи да останемо своји на своме.
