Покрет за одбрану Косова и Метохије

Стефан Симоновић: Нека нико не помишља, да се у име моје генерације одриче ни једног педља наше земље!

Стефан Симоновић

Као члан ”Српске омладине за Космет”, заједно са својим пријатељима из организације често одлазим на Косово и Метохију, одакле сам родом, где сам крштен и где су моји преци вековима гинули за слободу. Тамо разговарамо са нашим вршњацима који нам говоре како желе да остану да живе на својим огњиштима, а оно што их одржава у тој тежњи јесте вера и нада да неће од нас у Београду бити издани, презрени и предати онима који свакога дана пуцају на њих и на сваки начин покушавају да их отерају. Наше величанствене светиње и даље поносно стоје, али хоће ли тако и остати ако их предамо онима који су их 2004. године палили и дивљачки скрнавили.

Ко ће сутра погледати у очи српску децу у Ораховцу, Великој Хочи и Штрпцу?  Ко ће им рећи да су нам били битнији одлазак на летовање и зимовање без визе? Ко ће стати на Газиместану пред косовске јунаке и признати им да смо се уплашили и предали. Моја генерација такво проклетство не жели да навуче на себе.

Често се у последње време говори о томе да се ово или оно ради због млађих нараштаја и генерација које долазе. Тако се са неких страна могло чути и да треба скинути баласт Косова и Метохије са плећа наших потомака и ослободити их  тог терета. Говорећи у своје лично име, али и у име велике већине моје генерације, за коју знам да размишља на сличан начин поручујем, молим вас да нас тог терета не ослобађате. Ако су за вас терет Високи Дечани, Грачаница, Пећаршија и друге светиње за нас нису, ако су за вас терет преко 100 000 наших сународника, грађана ове земље за нас нису, ако је за вас терет очување територијалног интегритета наше државе и завета који су нам преци оставили, за нас је то благослов и највиша вредност. Нека нико не помишља да у наше име предаје ни педаљ наше територије. Јер ако се ми одрекнемо Косова, на чему ћемо васпитати наше потомке? Ако нема више Косова, нема више ни Његоша, нема Ракића, Андрића, Црњанског, Десанке Максимовић, нема више ничега, а нема напослетку ни нас Срба јер одричући се Косова одричемо се и нашег српског имена и читаве српске културе и историје.

Црвена линија је додирнута, нема више ни једног корака назад, дошао је тренутак када српски народ треба да заборави на све поделе да се уједини и нека нам сами Бог и наш духовни отац Свети Сава помогну да се сложимо и да јасно и одлучно поручимо: НЕ УЛТИМАТУМУ И НЕ ПРИХВАТАЊУ ОТИМАЊА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ! Догодине у Призрену!