Бура која се ових дана вјештачки подигла око детаља иконописа Цркве у Рожајама још једном је засвједочила крху међуетничу толеранцију у Црној Гори. Један историјски приказ отоманске репресије изазвао је негодовање у Исламској заједници као институцији задуженој за његовање тековина османске владавине на овим просторима. Међутим, приговоре Исламске заједнице вриједило би схватити као ипак очекиване. Слика отоманске окупације у којој су се људи школовали и стипендирали „данком у крви“, а владао међувјерски склад заснован на Pax Ottomanica толико је уврежена међу јужнословенским Муслиманима да је данас постала саморазумљиви мисаони оквир нашег муслиманског свијета.
Оно што је, међутим, занимљивије јесте неколико приговора иконописачком рјешењу који се чују из крила православне теологије. Према идеологији иконописања која се нормативизовала на богословским факултетима СПЦ у посљедњих неколико деценија, икона има једино и искључиво есхатолошку димензију – она приказује стварности само онаквим какве ће бити из перспективе Другог доласка Христовог. Отуда, наводно, и својеврсна „дводимензионалност“ ликовног простора, доминација свјетлости у односу на сјенку, смиреност фацијалних ескпресија и када су у питању Христова страдања. Отуда, како су нас учили на факултетима, не може бити наочара на лицима светитеља (коме још су потребне наочаре у Царству Божијем!) и не може бити сцена мучења нити мучитеља. Ова идеологија иконе је заправо била само један облик свеопштег постмодернистичког пребрисавања православне теологије кроз покрет „повратка на старије“ Предање. Тим „повратком у рано хришћанство“ сузбијана је историја на чије мјесто је морала да дође (савременим идеологијама испуњена) „есхатологија“, а будући свештеници су на самом почетку свог образовања „лијечени“ од „сувишка историје“, нарочито оне националне. Није било ни ријетко да нам се донесу примјери савременог иконописа на коме су биле приказане сцене мучења старца Вукашина из Клепаца да би нам се професор насмијао и објаснио како не треба да се иконопише. Није зато чудо да је о. Слободан истовремено доживио осуду од стране баштионика отоманске империје али и прање руку од „својих“.
Проблем са оваквим схватањем иконографије јесте чињенични и идејни.
Чињенично (оно што савремену идеологију иконописа не занима): развој хришћанског иконописа је увијек подразумијевао неку историјску поруку, осим есхатолошке перспективе. Тако су Свети Мученици из реда аристократије најприје приказивани у тогама – да би се ускоро, у ромејској иконографији развила композиција „Светих Ратника“ (тек непожељна савременој идеологији иконе!) У каснијем развоју, макар од 16. вијека, развијају се „житијне композиције“ гдје се на рубовима иконе приказује живот и мучеништво Светог Георгија, Димитрија, Теодора Стратилата и сл. Дакле, „византијска“, српска и руска иконографија је већ вијековима имала потребу и начин да искаже и оно историјско уз помоћ ликовног језика иконе. Иконе није тако нетрпељива према историји колико су то њени савремени тумачи и заступници раз-историје.
Ту долазимо до идејног плана. Икона јесте мјесто на коме се сусрећу историја и Царство Божије. Ми живимо очекујући Христов долазак али живимо у историји. На наше студентско питање да ли ће Крст Господњи остати симбол побједе и након Христовог доласка, Владика Атанасије Јевтић нам је говорио да засигурно хоће: историја се неће побрисати и када свака суза са лица Божије Цркве нестану. Историја ће се драматично окончати Царством Божијим, али Царство Божије неће бити (како су поједини гностици тврдили) свеопшта амнезија. То важи и за црквени иконопис овдје и сада. Ми знамо да ћемо старца Вукашина – уколико га будемо достојни – видети у наручју Христовом, али то не значи да имамо право да његове ране заборавимо, да их претворимо у неважно и апстрактно. На крају и на почетку: смисао Цркве јесте да свједочи истину и на њој да гради и односе са свим људима добре воље.
Црква која није у стању ни колико да прикаже своје мученике – није ништа друго до со која је обљутавила и неће бити ни за шта него да се на пут проспе (Мт 5,13).
И на крају, да се подсјетимо да проблем никада није био у иконопису већ у реакцијама на њега. Једна заједница може да опстане не тако што ће свако да заборави своје страдале мученике већ тако што ће наћи начина да у заједништву простора који дијелимо поштује своје страдале претке без жеље за осветом али без порива за заборавом. Људи и заједнице увијек нађу начина да остваре оно племенито, ма колико их оно тешко опомињало на живот који није само лахорасти пропланак испуњен звуковима Џона Ленона и постмодернистичким заборавом себе. Зато проблем Рожаја нису иконе оца Слоба Радојевића већ нека дубља неуралгична тачка која не може да се помири са истином насликаном на њима. Када се та тачка ријеши (ако се ријеши), када престане моменат самоидентификације некога данас са турским војником из старих вијекова, нестаће и изгледаће сасвим промашен сваки приговор изврсном свештенику и његовом свједочењу.
