Свикао да сваког ко, макар и најпримеренијим речима, укаже на сасвим видљиве последице његове „бриселске“ политике везане за Косово и Метохију, не часећи, вербално делегитимизује, што ће рећи, најгрубље окарактерише с намером изопштавања, Александар Вучић није пропустио прилику да се, на њему својствен начин, огласи и поводом недавног гостовања професора Слободана Самарџића на ТВ Нова С. Подсетићемо да је истим поводом један од Вучићевих „бранилаца“ и српских „узданица“ Симо Спасић професору Самарџићу и његовој деци запретио смрћу. Рачунајући на неупућеност грађана Србије, председник државе је, њему својственим речником, без имало стида и зазора, приписао професору Самарџићу злоупотребу државне касе те, у „пакету“ понављани, грех успостављања границе на северу покрајине.
Грађани пак Србије који нису склони „преумљењу“ зарад сопственог интереса, а поготово угрожени Срби и Горанци Косова и Метохије, одлично памте да је професор Самарџић, док се налазио на челу Министарства за Косово и Метохију, у мери у којој су му околности дозвољавале, свој посао обављао пожртвовано, часно и достојанствено. Не бранећи им да се бране, као што се то данас чини, професор Самарџић је у најкритичнијим данима, потврђујући несувислост Вучићеве флоскуле о „даваоцима туђе крви“, био лични судионик борбе косовскометохијских Срба. Тако је било и оног кишовитог 17. марта 2008. када су у зору киднаповали људе запослене у косовскомитровачком суду и спровели их у приштински затвор. Након целодневне борбе с окупатором, голоруки народ који је васцели дан, заједно са Слободаном Самарџићем, гутао сузавац и у који су биле уперене пушчане цеви, успео је да примора непријатеље да у примрак врате тог јутра заробљене Србе. По ономе што су исте вечери испричали на Тргу Шумадија, извесно је да их је, потпуно недужне, чекала голгота. Исплативост народног отпора била је евидентна. Суделовање професора Самарџића у том отпору од јутра до мрака пружало је и храброст и наду.
