Рођена сам 1993. године, чиме се закључује да су моји родитељи деца комунизма, јер одрастаху у 1980-им, док су моји дедови директно живели у комунизму. Нико од мојих није био део комунизма по својим делима, већ беху део тога времена, но не у духу, већ само у бивствовању. У складу са тим и васпитаваху моје родитеље, те ни они ипак не бише по делима деца истог. Са очеве стране су сви Личани, увек држали до традиције и углавном у традиционалном смислу до вере. Трудили су се како су најбоље знали и умели, стога је баба љубав према Господу пренела и на мог оца и стрица. Баба по тати је постила, ишла на литургију док је могла и причешћивала се. Дошли су из Лике 1967. Рођена браћа моје бабе Душанке звала су се Илија и Давид. Обојица су били четници. Деда Илија је умро 2005. године у Манчестеру. Након Другог светског рата отишао је и настанио се тамо. Био је у дивизији Момчила Ђујића и део четничког покрета Равна гора. Командант му је био комшија из села, Мирко Марић, по коме је касније много мушко чељаде из моје фамилије добило име. Деда Иле, како смо га из милоште звали, сваке године је ревносно долазио из Енглеске за време одржавања равногорских дана. Увек је желео изнова да се врати на Равну Гору, на место одакле је све почело.
Деда Давид илити деда Дајо, како смо ми увек волели да га зовемо, скончао је јуначки током рата. Имао је само 15 година када је узео пушку и отишао у рат, придруживши се четницима. Гледајући сакривен у кошу за чување кукуруза како му отац умире од батина које су му нанеле усташе заједно са партизанима, јер није желео да им да информације о сину Илији, одлучио је да се придружи четничком покрету. Испрва, четници са Отрића нису желели да га приме, но узевши пиштољ од команданта и припретивши да ће га убити, постао им је симпатичан због своје упорности, те су га ипак примили у чету. Не зна му се гроб, али зна се за његово јунаштво и храброст током рата.
Трећи брат моје бабе Душанке, Драган, био је јако мали, те није могао ни на који начин да приступи рату. Моју бабу су партизани и усташе често малтретирали, јер је ,,четничка“, како је она то уек волела да истакне. Они су се презивали Бурсаћ. То је бабино девојачко презиме. Удала се у Драгишиће, што је моје девојачко презиме.
Пошто је остало нешто од тог борбеног духа мојих предака, не могу а да се не осврнем на тренутну ситуацију у вези са Косовом и Метохијом. Наиме, љубав према домовини и Господу усађена ми је одмалена и у складу са тим трудим се да живим и данас. Оно што желим да поручим јесте да ја нисам дете комунизма, ја нисам дете анестезиране свести нити умртвљене савести, ја желим да будем достојна свог деда Илета и свог деда Даје. Ја не желим да ми се затре семе и да будем део руље која није део ниједног народа (јер то су Срби без Косова и Метохије), не желим да моја деца за неколико година, када буду показивала границе Србије на картама, њихови прстићи заобиђу срце наше земље, не желим да њихови прстићи заобиђу Бањску, Грачаницу, Високе Дечане, Девич, Велику Хочу, Пећку Патријаршију, Свете Архангеле, Богородицу Љевишку и све светиње које се налазе на светој српској земљи. Не желим да дође до тога да њихови кажипрстићи подигнути увис осуђују децу комунизма која су пратила наредбе сатанизма, урадивши оно што ни сам комунизам није смео, јер се тада још увек имао ко наћи и стати иза православља и светиња и рећи да онај ко је у Христу не може доносити такве одлуке, не може следити сатанистичка правила. Деца комунизма су плодови отпадништва, а деца православља плодови су Истине. Ја желим да будем дете Истине, да стојим у Истини заједно са својом децом, учећи их да Косово и Метохија јесте срце и душа Србије и сваког Србина, и да њихови прстићи никада не смеју заобићи срце када буду код учитељице показивали границе државе Србије. И зато кажем 88 499 квадратних километара заувек!
