Јулка Ђуричковић je радни век у времену социјалистичког самоуправљања провела у дечанској књижари са симболичним именом “Јединство”. А нигде се није толико говорило о јединству и нигде га мање није било, него у метохијским варошицама у то доба. Можда је још само ова књижара и била зрачак светлости у вароши леденијој од брегова Паштрика и Јуника: код средовечне књижарке су и мали Срби и мали Албанци куповали прве свеске и оловке, пре него што би научили да пишу на различитим језицима. Дочекивала их је и испраћала једнако, с осмехом. Њени преци дошли су у Метохију из црногорских брда, али ипак, ту рођена и одрасла, сматрала је ову варош својом.
Српска заједница у Дечанима, од ослобођења и уједињења са матицом никад бројем велика, али чврста и отпорна, преживела је сваки земљотрес. И турски вакат и Балканске ратове… и Велики рат… и Други светски рат… и свашта су о томе могле да испричају дечанске памтише. Али оно што је почело да се дешава крајем 1960-их, у миру, натерало је у сеобе и оне Србе којима на памет није пало да своја огњишта напуштају и у много опаснијим временима.
Игуман Високих Дечана Макарије сабрао је 1966-1970. око 50 различитих напада Шиптара/Албанаца на манастирску имовину, међу којима се препознају и обијања аута, напада на возила и туристе. У исто време, према свим нивоима власти (локалним, покрајинским, републичким) послао је преко 100 пријава за различита кривична дела, које су готово увек остајале нерешене, а штета ненаплаћена.
Како је време одмицало, постајало је све горе. Бројчано надмоћнији Албанци су у мешовитим селима вршили притисак најпре на угледније и имућније појединце, а затим кидали карику по карику преостале српске заједнице. Истовремено су сечени воћњаци, разграђивана гробља.
У селима где је преостало тек по неколико српских кућа нису се устручавали ни претњи ни уцена, па је у Стреоцу за пример другима пуцано на старца Мијовића, који је тада већ дубоко био загазио у десету деценију живота. Самохраној мајци Стани Мијатовић из Лоћана ливада коју није хтела да прода је просто одузета. Сину ветеринара из оближње Ђаковице су малолетни вршњаци угасили цигарете по бутинама. У таквој ситуацији, преостали Срби села Љубарде продали су имовину будзашто и иселили се у централну Србију.
Једноставно, осећали су да на Косову нема српске државе, нити иког ко може да их узме у заштиту. Никог, до Светог Краља Дечанског, коме су многи до ове невоље и сами окренули леђа.
Глас у пустињи
Попут гласа вапијућег у пустињи, старешина Царске лавре Дечана опомињао је на оно што се дешава његовим сународницима у покрајини која је почела да личи на државу у држави. “Што је најгоре и најжалосније, примећено је од свију нас да се жалбе нерадо слушају од стране власти и гледа да им се да призвук наивности и да све буде ружичасто. Зашто је тако не знам. Ил’ је ђаво или су мађије, ил’ је горе нешто од обоје. Ако се хитно не предузму мере за заштиту Срба на Космету, брзо ће бити потребан нови Арсеније Чарнојевић – којег ћемо назвати V”, написао је игуман Макарије, готово пророчки, три деценије пре рата у јужној српској покрајини.
Директна последица насиља је била та да је између два пописа, од 1961. до 1981, популација Срба и Црногораца готово дупло смањена, и да је тада износила свега 1.132 душе – једноцифрен проценат у укупној популацији општине Дечани.
Остали су само најснажнији, гранитни. Или они који су читав век провели у слози са комшијама, па су се надали да ће тако остати и кад последња зла времена мину. Или они што нису имали куда.
Не зна се шта је од тога натерало Јулку и мужа јој Вељка да, кад су и многи наизглед храбрији отишли, они остану у Дечанима. Живели су у згради у улици Цара Душана, окружени Албанцима. Много је било разлога за неспокој тих 1990-их, поготово након учесталих атентата и киднаповања угледнијих Срба од терористичке УЧК током 1998.
У фебруару те године терористи су у дечанској општини убили из заседе пензионера Слободана Прашчевића, у марту младог полицајца Милорада Отовића, у марту су у Горњем Ратишу киднаповани стари супружници Милован и Милка Влаховић и бака Милица Радуновић. Посмртни остаци Влаховића нађени су касније у злогласном Радоњићком језеру, месту мучења и смрти 40-ак цивила за које се по командној дужности терети Рамуш Харадинај.
Идентична је судбина задесила у овом селу и старице Даринку Ковач и Вукосаву Марковић, а затим још десетине Срба и Рома из околних места, чак и неколицину Албанаца лојалних Југославији. Упорно је нападано и насеље Бабалоћ, где су привремено били настањени српски прогнаници из Хрватске.
У њиховом крају започињао је рат, али Јулка и Вељко Ђуричковић остали су у Дечанима. Били су стари близу 70 година, нису радили при војсци и полицији и сматрали су да се никоме нису замерили. Можда и подсвесно, истрајавали су у намери да опстану на земљи коју су знојем и крвљу, дословно, натапали њихови преци.
Делић секунде
У једном делићу секунде у мају 1998, рафал оних који су говорили да се боре за слободу и људска права, прекинуо је све наде. Старици Јулки пуцано је у леђа у тренутку кад је пошла да нахрани живину. Видевши да је нема, њен муж Вељко је кренуо по њу. Кад је нашао мртву, пресвиснуо је од бола: старац који се никад, ни за трен, није одвајао од своје жене и који је с њом чекао самртни час, да скупа буду закопани у светој земљи косовској. Сломљен тако, отрчао је по оружје и, уместо да се било коме свети, сам је себи прекратио муке. Тела покојника пренета су потом у Високе Дечане, светињу којој су, свесни тога или не, они били међу последњим чуварима.
Никад нико није обзнанио ко је пуцао у баку која је генерацијама услуживала мале Албанце кад је требало да се описмене. Дан после њихове смрти, на православном гробљу недалеко од манастира, Ђуричковиће је сахранило дечанско братство. Једно поред другог. Да у тој земљи, од које се до последњег даха нису одвајали, сачекају живот будућег века. Тога дана нико од родбине није смео да се појави на сахрани Јулке и Вељка. Већ идуће године, за Задушнице, то се више није ни могло. После рата који је баш у овом делу Метохије однео највише жртава, у јуну 1999. последњи Срби изгнани су из Дечана.
Остао је да бди над градом још Свети Краљ и црнорисци који му верно служе. За њих се 17. март није десио само 2004, они 17. март живе и пре и после те године, вековима. Изузев повратника Бошка, који се недавно и упокојио, нико се други од прогнаних у Дечане није вратио ни после четврт века. А на последњем попису пре рата било их је преко хиљаду и сто… Затрти су трагови чак и о њиховом постојању, премда су у Дечанима рођени или из њих вуку корене војвода Коста Пећанац, лингвиста Светозар Стијовић, политичар Оливер Ивановић, чак и један од бораца за ”уважавање реалности” и промене свести српског народа, историчар Милан Протић.
Сваке године, за Задушнице, дечански монаси прекаде и вином прелију хумке напуштеног и оскрнављеног српског гробља. И ове године су то урадили у тишини, далеко од очију Врлог новог света. И молили се за душе, између осталих, и за 48 Срба погинулих и убијених у Дечанима и околини те само наизглед далеке 1998. године. Тихо и у самоћи, пред Оним који једини може да чује њихове песме и вапаје. Док је дечанских и пећких кандила, живеће и молитвено сећање на невине жртве.
Дечана одавно нема у временској прогнози српских телевизија. Па ипак, свако ко је једном видео очима царску лавру, схватио је да ”нема предаје”. Ни у борби за Косово и Метохију, нити у искушењима свакодневице. И да, да би се до њих дошло, заиста мора да се пређе једна граница. Она, мистична, која води до Високе Србије.
