Хроника најављене предаје 10.
Резултат прихватања тзв. „Имплементационог анекса Споразума о путу ка нормализацији“ за Србију може телеграфски да се сажме у три речи: даље губљење суверенитета. Ако је Бриселом 2, Србија де факто признала Косово као себи равноправну државу, сада је Србија прихватила да њен правни поредак буде октроисан од ЕУ, односно, да Устав Србије важи онолико колико се уклапа у „преговарачки оквир“ са ЕУ. Никакве вербалне акробације председника Србије, не могу да прикрију чињеницу да је он сада (са- или под-)управник земље која је и формално постала колонија.
Друга стране самита јесте да је и Косово постало мање суверено него пре Охрида. Наравно да нас то не брине у великој мери, али није без значаја за анализу укупних прилога у „региону“. Мада уз наше часнике, портпароле и осталу високу свиту, делује да и немамо потребе за „замеником подсекретара“ г. Ескобаром, ипак, ваља се присетити да је дотични неколико дана пре Охридског самита рекао да се главна прича састоји у томе да се „државе“ региона (Србија, Бих, Албанија, Северна Македонија, Црна Гора и „Косово“) чвршће интегришу у Берлински процес или Отворени Балкан, како им је воља.
Тако је, у овом кораку, битно да се обезбеди, макар принудна сагласност два чиниоца, Србије и Косова, и да се, како је то на почетку преговарачког процеса формулисао амерички дипломата Д. Шоле, за обе стране „обезбеди евроатлантска будућност“. У наредном кораку, који ће се делимично можда и преклапати са претходним, радиће се на интеграцији остала четири чиниоца „западнобалканске једначине“. У жељи да себи обезбеди већи маневарски простор и од Велике Албаније, америчка дипломатија чини минималне уступке и српској страни, све дубље је увлачећи у своју интересну сферу. Са становишта „реал-политике“ не могу се осудити за лошу рачуницу. Да ли ће остати нешто од „српског становишта“ при интеграцији у регионално НАТО крило, јер о томе, а не о ЕУ интеграцијама, првенствено се ради, зависи од националне виталности свих друштвених система у Србији, од војно-безбедносних, преко привредно-финансијских до културно-просветних и медијских. Почетна позиција у предстојећој реконфигурацији Балкана коју смо као земља заузели није много охрабрујућа, али отпор наше омладине преме сваком понижавању са стране (чак и када се тај отпор неадекватно изражава), обавезује нас да сопствену ситуацију не сагледавамо као безнадежну.
Александар Живковић
