Писма са Косова пишем више од 12 година и никада ми није било теже да почнем. Хиљаду ствари ми пролази кроз главу, али ниједна нема смисла због француско-немачког плана о нормализацији односа Србије и Косова – нема више Београда и Приштине. Он под ноге баца све што смо до сада доживели и преживели, не само у последње 23 године већ више од једног века. Обележавање годишњице злочиначког бомбардовања, тог првог погрома из 1999. године, затим другог из 2004., све друге годишњице стардања, сва проливена крв, сузе, страх, неправда, трговина органима који су Србима на живо вађени у Жутој кући, са питањем још колико је таквих кућа било, све губи смисао због поменутог плана. Како да жртве помињемо кад пред њима стојимо недостојни?
Све је обесмишљено оног тренутка када најновији ултиматум није у потпуности одбијен, јер оваквим и сличним „плановима“ у будућности бићемо натерани да годишњице које набрајам помињемо у некој увијеној форми, па се неће знати ни ко је страдао, ни ко је кривац, односно биће онако како онима који су све то урадили, или затварали очи пред злочинима, одговара. Увек је било и биће да моћници свако своје почињено злодело испеглају тако да се прилично сагори истина.
Ми смо отписани још одавно. Сопствена држава нас је прогласила грађанима другог реда и сведоци смо како у новонасталим условима многи – на првом месту Српска православна црква – ћуте. Није се огласио ни владика рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Ваљда су задовољни „специјалним статусом“ који им нуде исти они под чијом заштитом су горели Архангели, Девич, Богородица Љевишка…
Реалност и разочарање
Ми смо живи сведоци политике уступака које је наша држава чинила на основу Бриселског споразума на штету нас који овде живимо и, ево, ако се испоштује свака тачка ултиматума, испоставиће се на штету државних и националних интереса. Косово и Метохија за неколико поглавља на путу ка Европској унији у неком паралелном свету, јер у овом реалном тешко да Европска унија постоји, односно да ће у неком догледном времену постојати. Занимљиво је да баш они који годинама нама на Косову и Метохији продају причу о реалности сада исту игноришу и све раде као да се нигде у свету ништа не дешава. Управо је то оно што нас највише погађа, тај паралелни свет у коме сви лажу себе. А када већ причам о реалности…
Албанац из околине Липљана питао ме је два дана после састанка Вучића и Куртија у Охриду: „Знаш ли комшике кад ће да се врати оно време од пре?“ Нисам га добро разумела шта хоће да каже и узвратила сам питањем о којем времену прича. Рекао је: „О оном времену, као пре што било“. Више намерно него што сам стварно веровала да се питање односи на време од пре бомбардовања, питала сам га да ли на тај период мисли и добила потврдан одговор. Рекла сам му кратко да не знам. „О, имамо ли век да чекамо више? Заједно смо живели, све лепо било“, наставио је, али сам кратким одговорима ставила до знања да не желим на ту тему да причам и разговор је кренуо у другом правцу, односно о скупоћи и недељном мењању цена, незапослености, одласку младих.
Други пример говори о Албанцу из Липљана чији је син недавно отишао у иностранство. Они су били власници мање бензинске пумпе и више него солидно зарађивали. Толико да су куповали српску земљу и ширили посао са засадима ораха. Чак су пољске путеве насипали ситним каменом до купљених њива – да не газе по блату. Срби који су на пумпи куповали гориво знали су за његов дугогодишњи проблем са сином – он је отворено о томе причао – који је по сваку цену желео да оде у иностранство. Иако је био запослен – и отац му је плаћао за сваку помоћ на пумпи стотинама евра – себе није видео на Косову, и пре неколико месеци је отишао. Бесан и разочаран јер син није хтео да сачека ни визну либерализацију, сву купљену земљу је продао и пумпу затворио. Слабо га од тада људи виђају.
Већ сам помињала да многи Албанци продају своје огромне куће и све чешће се на њиховим имањима налазе табле којима се оглашава продаја. Одлазак и даље траје истим темпом. Прича око виза ништа није успорила, у смислу да ће сачекати први јануар 2024. године и отићи. Што је посебно занимљиво, нико се од њих не враћа, нема прича о незадовољству и повратку кући. Има само о томе да промене земљу на Западу. Албанци са којима имамо прилике да разговарамо отворено кукају како тешко живе, како велике земље раде шта њима одговара и да за обичан народ нико не брине. Кивни су и на своје гастарбајтере код којих преко лета раде и жале се како их експлоатишу баш онако како њих тлаче њихове европске газде.
Већ сам у својим текстовима помињала ову реалност међу Албанцима, то њихово разочарање у „државу Косово“, отрежњење када је америчка политика према њима у питању. Схватили су да су само полигон за спровођење политике моћних земаља и да колико сутра на тај исти полигон може доћи империја са друге стране – да им вољена Америка више није једина светска сила.
Нисмо стали пред Албанце
Не бринемо ми, Срби са КиМ, о Албанцима и њиховом разочарању. Само преносим и ту врсту реалности, односно говорим да реалности има више, само је питање ко ће коју да одабере и призна да постоји. Зато је за нас отписане Србе са Косова и Метохије питање над питањима зашто у свим овим разговорима барем једном нисмо изашли са папиром онога што ми као држава нудимо албанској заједници, нашим грађанима, на нашој територији. Отуда моје стално позивање на Резолуцију 1244, јер она нам отвара врата за такву позицију у евентуалним разговорима и преговорима. Зашто нисмо – још није касно да се то уради – инсистирали на томе, па нека они на папиру пребирају шта им одговара, а не обрнуто.
Ништа од тога нисмо урадили, само настављамо да се првимо да Резолуција 1244 не постоји. Имамо ли било какав план за своју јужну покрајину, за народ који у њој живи било да су Срби или Албанци у питању, или ћемо, признавши реалност коју нам Америка намеће, да је такозвано Косово стварно држава, прогласити за успех то што ће они заузврат да одобровоље Куртија да за део Срба формира „самоуправу за српску заједницу на Косову“?
Како знамо да упорним нуђењем услова под којима могу да живе у саставу Србије, Албанци – обичан народ – не би барем размислили о томе. Мудри су они, знају да окрену лице тамо где ветар дува, само смо ми незаинтересовани. Још када би почели да откупљујемо њихове куће и имања, а начин би се пронашао, показали бисмо да смо озбиљни. Нама на КиМ није толики проблем што од нас Американци траже нешто што ни они сами никада не би прихватили – њихова подмуклост и лицемерје су легендарни – већ што смо то прихватили сада, у времену великих светских промена.
Отуда долази наше разочарање. Сами смо себе довели у ситуацију да будемо у позицији као да ми некоме одузимамо територију, игноришући у потпуности чињеницу да је она нама на најбруталнији могући начин – ратним злочином НАТО – одузета. Да се барем јавно призна да борба за народ не постоји, већ је у питању политика Америке која од 1999. кидише на овај део света – ту мислим на целу Србију, неће се задовољити само КиМ. Да се зна да Америци и ЕУ нису важни ни Срби ни Албанци већ територија, заузимање бусије у овом делу света да праве бункере и ровове, па да сутра за њих гинемо као Украјинци. Тренутни светски поредак је у потпуности изгубио компас, па ни ово што наводим није немогуће.
Можда нема везе с мозгом ово што пишем, али факат је да нисмо стали пред Албанце и њихове менторе као држава у последње 23 године и резултат је француско-немачки, односно амерички ултиматум. Већ сам рекла да због Бриселског споразума на тренутна дешавања не можемо другачије да гледамо него из угла обесправљених, одбачених и огорчених људи, немоћних да било шта сами ураде. Ово су, ваљда, они тренуци у животу сваког човека када треба сам са собом да раскрсти неке ствари. Да не слуша шта ко говори, да не гледа шта ко ради, већ да сам себи одговори шта ће он да уради, како ће он да поступи. Испред нас је отаџбина. Ако је ово све што може да се уради у њену одбрану, онда добро, ако није, опет добро. Знате, избор између части и понижења увек постоји.
Како ћемо ми на Косову и Метохији носити ово што су нам сада скројили – не знам. Да ли смо очекивали више од српског народа и Цркве – јесмо. Оно што потписујем јесте да се на овако млитав начин отаџбина не брани, али и да ми на Косову и Метохији, упркос свему, некако морамо издржати до коначног ослобођења. Боже, помози нам!
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице
Извор Нови Стандард
