Таман помислиш да си огуглао на манипулативне диспуте оних из табора свакојаких натофила, неукофила, доконофила, вучићофила, затекне те бестијалност покојег од последњих. Овог пута је то теолог Милош Стојковић, повереник – веле – Хиландара, мада у јавном наступу тог галамџије, изузме ли се позерско „браћо и сестре у Христу“, нема ама баш ништа што би приличило теологу.
– Није баш ни твој увек у духу језичке чистоте – спочитаће ми неки, али понекад се друкчије не може. Изгледа да су у том грчком училишту где је овај хвалисавац завршавао школу „залуд кречили“. Није им замерити, материјал се такав погодио, а Грци, у оно време одвећ болећиви према српској деци и омладини, гледали да скроје што се скројити могло. И, како обично бива, овакви знају све најбоље и не зазиру од тога да сваком ко им није по вољи, онако вучићофилски, „узму меру“.
Наиме, у емисији „После ручка“ ТВ Хепи емитованој јуче, 23. априла, на мети разузданог велеречја овог, како га још представљају, „верског аналитичара“ био је професор Слободан Самарџић. Све што је тобожњи познавалац прилика на Косову и Метохији рафално изговорио била је пука неистина, а набрбљао је свашта – од тога да професор Самарџић као некадашњи министар за Косово и Метохију није обишао ниједно село јужно од Ибра, до тога да је крив за амнестију албанских терориста. Слободан Самарџић је у својству министра не само обилазио Косово и Метохију уздуж и попреко – од јужне и северне Метохије (Велике Хоче, Ораховца, Дечана. Гораждевца, Пећке патријаршије…) преко Осојана, Клине, Приштине…, до Прилужја и Косовске Митровице, него је успевао да дође и онда када би који од овдашњих белосветских протектора стављао забрану на његову посету. А „визионар“ Вучић? Он се, сведоци смо, са косовскометохијским Србима све чешће састаје у Рашки, не би ли се и на такав начин постепено навикавали на оно што им се спрема.
Шта, дакле, од најосновнијег, горепоменути није савладао у свом теолошком науковању, а морао је? Прво, морао је научити девету Божју заповест: „Не сведочи лажно на ближњега свога“. Друго, морао је научити да саговорнику, у овом случају тихом господину Јовану Јањићу на чије је помињање Покрета за одбрану Косова и Метохије теолог и реаговао, треба дозволити да говори, а не, у однекуд нам познатом маниру, галамџијски наставити монолог. Треће, да се овај „оправославио“, како мисли да јесте, не би у свакој прилици, и кад га не питају, подастирао јавности како је изгнан из свог дома (шта ли би тек други Поморавци и истински мученици требало да чине!) него би своју патњу, ако је и било, прихватио и „освечанио“. Узгред, на „горку судбу“ се и жале првенствено они у патњи недовољно „увежбани“. Коначно, овдашњи Срби одлично знају да је међу Београђанима, Новосађанима, Бањалучанима, Подгоричанима и другима рођеним изван заветне нам земље, много оних за које се, по ономе што чине и осећају, и те како може рећи да живе на Косову и Метохији, као што знају да међу овде рођенима немали број удобно живи од Косова и Метохије, а богме и од вучићофилства.
