Пише: Отац Дарко Ристов Ђого
Ријеч трепери. Она одзвања и сија на нашим лицима. Пред нама је патријарх српске поезије који два сада стоји и казује своје пјесме. Не постоји осјећање које је његово а које није и наше, нити наше које није већ у њему. Матија Бећковић не говори Матијину поезију, већ се стапа са 500 људи у сали која прима 330 мјеста а ми га се не можемо нагледати, наслушати и навољети.
У оквиру првих „Дана Жарка Видовића“ које су организовали философски факултет Пале и Богословски факултет Фоча (Универзитет у Источном Сарајеву) и културни клуб Фронесис најављено је поетско вече Матије Бећковића, као својеврстан наставак саборовања око имена и дјела једног од највећих српских мислилаца и философа културе ХХ вијека. Матија Бећковић, Мило Ломпар, Богољуб Шијаковић, Ранко Поповић, Борис Брајовић су кроз дан дали своја виђења Видовићеве личности и мисли. „Ех, па ја сам тек прије пар дана и чуо за Жарка Видовића“, стидљиво казују чак и понеки слушаоци свједочанстава и загледања у живог свједока завјетне мисли. Но тек је почетак казивања о Видовићу. Поетско вече није додатак на њега, већ сабрање око Видовићевог завјет-стања, завјештања.
Велика сала Електротехничког факултета грађена је додиром позносоцијалистичке југословенске естетике и диктатуре функционалности предратног информатичког друштва. Иако смо сви у њој примали неку диплому или гледали рођаке и кумове како је примају, ништа није у стању да загрије тај вјечито хладни простор: хладноћа је њено стање, термодинамичка стабилност људских односа. Но она сасвим нестаје како у њу улазе људи жељни хлеба и језика и Матијиног језика као насушнога хљеба.
А када улази Матија, сала престаје да јесте: она је црква и амфитеатар, трагедија и литургија, наш проход путем којег нема, преко Лијешња и уз Мртвицу, гдје нас прати ово и оно, онако, како је то само Душко Радовић могао Матији да каже а Матија да одушеви и орадује. Два сата Матија стоји и казује, своје прве пјесме, своје потоње пјесме, оне које су га прославиле и које наизуст знамо, оне које смо читали па их превидјели или нисмо ни знали да их цијенимо, јер их нисмо чули са његових усана. Човјек уз Матију слуша и плаче, тражи оца и војску без гробова, слути неизрециву тајну мајке патријарха Павла и оног бистрог дјечака из Доње Мораче. Матија стоји и стоји вријеме и догађа се најсвештенија тајна српске поезије. Српско Сарајево које грли Матију и Матија који нас сабира – то је онај разлог, данас заборављени и код нас а никада чувени у свијету, зашто смо копали своје покојне и премијештали их само мало, на српску земљу. Оно је онај град ради кога се страдало и исељавало, град који је могао бити – а тако и јесте – поприште сваке Матијине пјесме која се не одбија од лица већ упија у биће и из нашег бића враћа у вјечитог Матију.
И Матија још дуго након што је вријеме стало потписује све што ико има да му понуди, замоли, пронађе за потпис. Није то аутограм. То је улазница у један свијет ради којег се живи, којим се слути вјечност. Хоћемо да бар мало Матије ставимо под икону славску, тамо гдје му је мјесто.
