Србија је 3. маја, горе него икад досад, слеђена вешћу да је у школи на Врачару сурово усмрћено осморо деце и омиљени радник запослен на обезбеђењу школе. Како то бива при оваквим, тешко појмљивим трагедијама, неки су покоју у грчу прозборили, други остали неми. Како ли је тек родитељима, бакама, декама, браћи, сестрама, теткама, стричевима, ујацима малишана, највећма девојчица, који неће дочекати њихове мале и велике матуре, факултетске дипломе, свадбе и децу своје деце? Само дан и по касније помахнитали убица из Младеновца удвостручио је салдо усмрћене српске младежи. На мети злочинца и овде су одреда била, само мало старија, још увек готово деца. Уместо ђурђевданских венаца од пољског цвећа, дворишне ограде мирних домаћина јуче су „окитиле“ смртовнице. Ових се дана само небо, озвездано душама невине деце, засигурно радује.
Ако и у неверици, свако ко је иоле у стању да сагледа суноврат нашег друштва није изненађен. Нашу културну политику, све под плаштом слободе изражавања, понајвише обликује New age доктрина манифестована секташтвом, неопаганством, ноћима вештица и свакојаким другим промоцијама смрти. Филмови који започињу лешом, помамне пиштољџије, убице као главни јунаци ријалити програма, поодавно је наша стварност. Ко се још сећа министра културе који, како прозбори о штетности ријалити програма властима омиљене ТВ станице, одмах постаде непожељан. Увредише му и косу на глави. Деца не гледају телевизију – рече председник у обраћању поводом трагедије која је задесила Србију. Што би је и гледали кад су им сви ријалити садржаји доступни и на телефону. А родитељи дечака убице? Примерни, материјално одлично ситуирани и, гле чуда! Па да су једном завирили у његове интимне „профиле“, видели би и свој васпитни учинак, па можда и осујетили његов убилачки наум. Уместо тога, отац је, повлађујући сину, тренирао доброг стрелца – сатанског осветника, јер, забога, овај није био прихваћен. Или, није могао да поднесе бољег од себе. Дечак се заљубио у смрт. Одакле, како и зашто? Па каквим је то „вредностима“, како се родио, кљукан свакога дана до западним, европским, америчким!? Кад истински борци за заштиту деце и одраслих од секти и сатанизма и покушају да отворе очи народу, у студио се по правилу, зарад „равнотеже“ доведе покоја неопаганка, заступница New аge-а (рецимо, „етнолошкиња“ која ће рећи да лањско васкрршње јаје – чуваркућу треба бацити у клозет шољу).
Присетих се текста који сам написала 2009. године, оне када се дечак којег је однеговао сатанизам родио, па ево делића тог текста.
Док у штампи препричава свој „подвиг“ изнад Србије, НАТО-хвалисавац каже и то како се, погодивши српску летелицу, искрено надао да пилот није на време искочио те да у авионској буктињи гори и човек. Без људске жртве показано „јунаштво“’ за њега самог и пријатеље – саусмртиоце од којих очекује признање имало би – убеђен је – озбиљан недостатак. Преживели пак пилот нашег ратног ваздухопловства не може да се начуди оваквом резоновању убице српског пилота и свога друга.
Србин је очигледно сметнуо с ума да су људи – деца, жене и мушкарци, труднице, старци, здрави и болесни деведесет девете и били најчешћа мета „анђеоских“ смртилица НАТО пакта. Намерна свакако. У то смо се барем ми, косовскометохијски Срби могли уверити, јер кад, проказаној власти приписивани, тобожњи узроци народног страдања с ових простора несташе, Србе наставише да убијају по друмовима и на рекама, у домовима, аутобусима и житним пољима, све у присуству и под покровитељством НАТО снага и кушнеровске администрације. Изумио Србин да идејни предводници дотичног војног савеза поодавно усмрћују народе, културе и цивилизације, трују тле, крв и ум рођене и нерођене деце. Што уранијумом, што сатанизмом. Не рече ли извесни Дан Тана, гласно и јавно, да његова љубљена, водама добро заштићена друга домовина, која од производње убилачких средстава и живи, има, ето, прилику да то оружје испробава и троши далеко од своје куће. Какав ли је живот ако мора да га финансира смрт? Сходно производно-потрошачким законима, што више засеју (олова и отрова), већи је и „принос“, па самим тим и наредна производња. И како год се Кинез, на пример, радује успешно засејаном и родном пиринчаном пољу, тако и овај несвесно постаје заљубљеник смрти. Могуће је навести небројено примера који потврђују да ово није – како ће некима зазвучати – пука антизападна тлапња потписника овога текста. Донедавно се само онде могло чути и у медијима саопштити да некој жени „чини част“ што ће се међу одабранима наћи у ћелији осуђеног на смрт те из непосредне близине посматрати извршење казне (Глас Америке, 10. јун 2001). Није ли израз сатанског заљубљеништва у смрт и недавни директан пренос умирања тешко оболеле жене из британске тзв. куће великог брата?
Током неколико потоњих жалосних дана могли смо, између осталог, чути како су трагедије ове врсте присутне диљем света. Мање и о томе ко су главни сејачи сваковрсног зла, па и све уочљивијег смртофилства. Присећам се како су нове „демократске“ власти експресно повукле из школа и библиотека Буквар песника Моша Одаловића, препавши се да ће анђели, Божићи, баке, завичаји, птице, свеци и прекрасне илустрације пореметити намерачено едуковање деце по „европским стандардима“. Какви су уџбеници и приручници убрзо преплавили наше школе, сви добро знамо. Да је дечак – убица учио слова из Одаловићевог или каквог сличног Буквара, па макар не савладао ниједну тајну ђавољих мрежа, заволео би свој и туђи живот, а не смрт.
