У Судану живе најлепши људи на свету! Бејаше закључак Лени Рифенштал. Упорно, током деценију и по, одлазила је међу различите заједнице и етничке групе Нубијаца, фотографисала их, стварала архиву о њима, њиховим обичајима, традицијама, сведочила о постојању једне неоткривене цивилизације.
У преводу, Нубијци су „људи из брда“, „брђани“, који насељавају планинске пределе Нуба у јужном делу суданског Кордофана.
Збирка фотографија са пратећим коментарима публикована у монографији средином седамдесетих година двадесетог века доживела је „међународну славу“, а значај се огледао и што је презентовано имало не само уметнички и културно – историјски, него и научни – антрополошки и етнолошки значај.
Лени у Трећем рајху и у Судану
Ипак, нису сви били одушевљени овим делом. Критика Сузан Сонтаг садржала је оцену о „фашистичкој естетици“ и закључак како је та колекција фотографија „последњи, неопходан корак у рехабилитацији“ ауторке. Јасно подсећање на улогу Рифеншталове у Трећем рајху и њен чувени документарни филм „Тријумф воље“ којим се величао митинг Нацистичке партије у Нирнбергу 1934. године.
Нажалост, са збирке фотографија прича о Судану се у наредној деценији опет (ре)актуализовала на политичком пољу. Уместо о најлепшим људима почело се говорити о једном од најнестабилнијих система на читавом континенту.
Може се само замислити шта се ту све одигравало ако се зна да је конкуренција у Африци по овом питању онолика.
Два грађанска рата
Од осамдесетих година XX века Судан су „задесила“ два грађанска рата, са читавим низом узрочно – последичних дугогодишњих субрегионалних конфликата попут оних у Јужном Судану, Кордофану или по патњама и разарањима познатог Дарфурског рата.
У таквим околностима, у овом делу света појављивали су се и разни лупежи и фанатици попут Џозефа Конија са такозваном „Божјом војском отпора“. Напослетку, дестабилизација је резултирала отцепљењем Јужног Судана који је примљен у ОУН 2011. године, али се тако готово ништа није променило када је реч о унутрашњим приликама.
Свргавање Омара ел Башира након три деценије „председниковања“ пучем 2019. године јесте представљало својеврсни „политички вентил“ за какво – такво смиривање напетости, али су ефекти били краткорочни.
Иначе, од стицања независности 1956. године у Судану се одиграло петнаест војних удара, рачунајући као последњи онај из 2021. Овај садашњи, ако се буде тако могао категоризовати, а то зависи од исхода и будућих дешавања, биће онда шеснаести у низу. Мада се од претходног суштински разликује.
Пре две године преврат је послужио да се из игре „избаце“ цивили, те да војска успостави контролу над свим институцијама, док је то тренутно сукоб између две (пара)војне структуре које се нису могле споразумети о хијерархији управљања (као и увек у сличним ситуацијама отворено је питање ко је коме надређен!?).
Утицај спољних фактора
Нормално, у сукоб између две групе умешали су се и спољни актери, па је он добио и интернационалну димензију брзо како се и очекивало. Заправо, суданска дестабилизација већ дуго је интернационализована, мешање „екстерних играча“ у „домаће кризе“ постало је правило, а не изузетак.
Посредничка група под називом „Квартет“ који сачињавају представници САД, Велике Британије, Саудијске Арабије и УАЕ активна је у тражењу оквирног споразума за решавање унутрашње кризе још од пуча 2021. године (децембра 2022. године још је и потписан предложени споразум, но он је очигледно кратко трајао).
Египат и Етиопија су „животно заинтересовани“ за дешавањима у Картуму, то је за ове две све више и све чешће сукобљене државе (а због етиопске инвестиције изградње гигантске хидроелектране на Плавом Нилу вредне преко 4 милијарде долара која је у фебруару 2022. године почела са производњом првих киловата струје) прворазредно безбедносно питање, па нису ни изненађујуће вести како су се умешали у конфликт одмах након избијања сукоба између централних армијских јединица и неинтегрисаних снага за брзу интервенцију.
Ко кога напада?
Централне армијске јединице тврде како су одбиле инвазију етиопских оружаних снага у спорном региону Ал Фушка, наневши им тешке губитке, док истовремено етиопски премијер демантује да је било икаквог напада. Истовремено, снаге за брзу интервенцију наводе како су у нападнуте од стране египатске авијације која је деловала синхронизовано са централним армијским јединицама, док амерички медији наводе и како је снагама за брзу интервенцију стигла помоћ из Либије од Калифа Хафтара.
Када је о америчким медијима реч, у њиховом извештавању највише се простора посвећује „вагнеровцима“, феномен „Вагнера“ ионако је постао својеврсна опсесија бројних аналитичара и истраживача, мада први човек ове групе Јевгениј Пригожин константно оповргава било какву умешаност у дешавања претходних дана. Иначе, Русија јесте најавила изградњу пристаништа за војне бродове у Порт Судану још 2020. године, али се са реализацијом тог подухвата није далеко одмакло. Између осталог и услед латентне дестабилизације која управо кулминира.
Долетела и Викторија Нуланд
Са друге стране, у полемикама на друштвеним мрежама често се потенцира ангажман САД у Судану претходних година, а нарочито последњих 12 месеци (након четврт века САД су отвориле амбасаду у Картуму у августу 2022. године), а што је подразумевало интензивно опструирање свих руских планова (на првом месту пројекат у Порт Судану), упућивање помоћи у вредности од близу 300 милиона долара, вршење активног притиска да се законодавна и извршна власт врате у „цивилне руке“ и посету ноторне Викторије Нуланд која је напрасно долетела почетком марта да разговара о „демократској транзицији“.
Имајући у виду јачање руског утицаја у Централноафричкој Републици и Чаду, Судан због свог географског положаја за САД постаје територија од великог значаја. Такође, да се у овом обиму и тако брзо САД (опет!) заинтересују за Судан утицало је и све веће присуство Пекинга које се развија од првих кинеских инвестиција у суданска нафтна налазишта 1996. године.
Од 2010. године Кина је највећи спољнотрговински партнер Судану, уз константно повећавање обима размене без обзира на унутрашњу дестабилизацију, грађанске ратове и интерне конфликте! При томе, Кинези су без обзира на све градили и око 70 инфраструктурних пројеката међу којима су пруга Картум – Порт Судан, термоелектране, хидроелектране…
Шта је чија улога у распламсавању новог сукоба и како ће се то одразити на будућа дешавања у овом тренутку тешко је разлучити и прогнозирати. Тек, тешко је било кога убедити како нова дестабилизација погодује интересима Египта, Русије, Саудијске Арабије и поготово – Кине.
Самим тим, на тим странама не треба ни тражити узрочнике дестабилизације. Несумњиво, у Судану постоји огроман конфликтни потенцијал који се лако активира, а висока мотивисаност међусобно супротстављених спољних актера да учествују у конфликту у случају активације таквог потенцијала представља додатно „доливање уља на ватру“.
Досадашња искуства указују да су у овој дивној земљи прелепих људи оружани сукоби почињали лако, распламсавали се брзо, а завршавани су тешко уз орочена примирја и лажну стабилност. Историја Судана од 1956. године заправо се може посматрати и као хронологија једне трагедије.
Коју је накратко прекинула Лени Рифенштал, натеравши цео свет да, макар за тренутак, на источноафричку свакодневицу погледа из нешто другачијег угла.
