„Јао, откад те нисам видела? Ниси се променила!”, чује се на служби у полутами испод дрвене таванице цркве Светог Николе у Приштини. Кратки, искидани сусрет, део су града који је нестао и који истински оживи само на празник Светог Николе. Изгледа сасвим природно што оваква емоција једино овде не смета на литургији, једино се овде срећу са собом и својим избегличким животом они који су волели овај град.
„Чини ми се да ми овај хор што пева личи на онај од пре рата”, каже Дејан и смеје се док имитира и сећа се неких гласова из младости, „смешне и заборављене”.
Празник Светог Николе, у народу познат као летњи Свети Никола, прославља се као градска и храмовна слава цркава у Приштини и Косову Пољу.
Храм у Приштини је заједно са својим свештеницима од 1999. поделио судбину свога народа. На јучерашњи дан овде се окупљало хиљаде људи. У два фатална таласа насиља 1999. и 17. марта 2004. овом граду и храму нанесени су фатални ударци. Све што су вековима приштински Срби, сиротиња и богати, понижени и расељени завештавали и куповали коначно је нестало у ватри 17. марта. Данас се све своди на обнову и ожиљке, како на људима, тако и на храму.
„Овај храм је био уништен и спаљен и мислило се да никада неће бити живота у њему. Сведоци смо да живота има, и да – докле год има православних Срба који живе у овом граду то је довољно да он буде српски, и да овај град остане место где се наше сестре и браћа окупљају да славе Господа”, рекао је архимандрит Михаило (Тошић), игуман манастира Светих Архангела код Призрена, који је служио празничну литургију. Он је нагласио да све оно што се дешава у свету пролази кроз нас и наше животе: „Можемо ми да се чувамо, да бежимо или да седимо са стране, али сведоци смо свих страдања и мука у овом времену. Зато морамо да покажемо јесмо ли хришћани или смо на неко другом путу.”
Занимљиво је да се за домаћина славе у Приштини пријављују и по неколико година унапред. Овогодишњи колач је припремио Миодраг Живић и предао славу Лазару Велићу.
Писац и хроничар Радмила Булићевић загледа се у лице својих суграђана и стално јој неко недостаје. Новинар Мики Михајловић и политичар Дејан Раденковић изгледају као да су изненада, с пута, дошли у свој дом и као да деценије изгнанства не постоје. Ипак, ово је само острво, које накратко оживи, са ког вас испраћају свештеници Станиша Арсић и Зоран Гођевац, као и косовски полицајци окупљени око беле стражарске кућице. Кроз град на путу према Косову Пољу ниједна улица више није иста. У Приштину је дошао неки нови свет. Бутик у ком су се некад куповале добре „старке” зове се „Хилари”, а педесет метара даље је споменик њеног мужа Била Клинтона изграђен у стилу кинеског соцреализма.
У Косову Пољу црква Светог Николе слави своју славу затрпана новим зградама и саобраћајем. Свештеник Никола Драгићевић, син чувеног проте Миленка, живи на острву са својом породицом и људима који му долазе у овај храм, тих и нагорео, чека своје људе. Његове фреске су мутне са пукотинама и малим клобуцима који чине неки чудни мозаик. Он подсећа на све оно што је било Косово Поље, док домаћини из породице Симијоновић под белим шатором грле и дочекују сваког госта који је данас овде дошао код Светог Николе по мало мира и молитве.
