Еди Рама свој узор види у Тонију Блеру и његовом “трећем путу”. Као министар културе и спорта од 1998. у влади Фатос Наноа, Рама је одмах постао познат по својој екстраваганцији на разне начине, укључујуц́и и свој јединствени шарени стил облачења. Његови иновативни културни пројекти, заједно са његовом необичном одец́ом и бунтовним политичким стилом, помогли су му да привуче велику подршку. Али он нема свог Ентонија Гиденса који разрађује политичке циљеве и гради идеолошке платформе. За разлику од њега, Курти има и свог политичког технолога који је истовремено у социолошкој улози Гиденса и макијавелистичкој форми Алистера Комбела. Тако бисмо могли да опишемо припадника “Тиранске групе”, Ениса Суљстарову.
Енис Суљстарова, кога Курти назива “пријатељем и професором”, рођен је 1978. у Тирани и завршио је студије социологије и политичких наука и магистрирао јавну администрацију на Миддле Еаст Тецхницал Университy у Анкари, где је и докторирао. Био је 2007. укључен у пројекат женевског ДЦАФ у теми “Бордер Полице Реформ ин тхе Републиц оф Албаниа”.
Суљстарова се у својим бројним радовима бави концептима „оријентализма“ и „окцидентализма“ међу Албанцима, историјом албанског идентитета и идејом албанског национализма, као и албанском интелектуалном историјом. Све то има, чини се, једну сврху, а то је формулисање концепта стварања и очувања виталног и одрживог албанског национализма. При томе, Суљстарова има велике резерве према безусловном „западњаштву“ и пратећем одбацивању отоманског и турског наслеђа у албанској културној историји.
Он истиче да Албанци у Албанији, иако су генерално саосец́али са борбом својих етничких сродника на Косову и у Македонији, нису активно подржавали идеју стварања једног политичког ентитета и током вец́ег дела 1990-их и 2000-их јер су били окупирани унутрашњим питањима. Националистичка идеологија и митови створени у албанској држави током вец́ег дела 20. века имали су највец́и утицај међу Албанцима ван њених граница. За настанак албанске нације, државе и национализма била су важна три периода националног буђења, комунизма и посткомунизма. Сваки од ових периода био је раскид са прошлошц́у и нови почетак за Албанију и Албанце, у смислу да су стари идентитети разбијени и трансформисани у нове.
Националисти из периода националног буђења територију су истицали као важну компоненту албанског национализма. Етничка Албанија дефинисана је као територија између града Гостивара на северозападу, града Митровице на северу, Шкупа и Манастира на истоку, залива Арта на југу и Јадранског и Јонског мора на западу. Ове територије су отприлике одговарале спољним административним границама четири отоманска вилајета: Скадра, Косова, Манастира и Јанине. То је разлог што су албански националисти тражили уједињење четири вилајета у једну целину. Административне границе ове јединице могле су се током времена трансформисати у политичке, чиме би Албанија прво постала аутономна, а касније независна. Тадашњи истакнути албански националиста, Пашко Васа писао је да је „веома важно да Албанија буде уједињена у један вилајет, да јој се да једноставна, компактна и јака управа, да локално становништво учествује у јавној управи“.
Суљстарова, међутим, даје непотпуну слику о комунистичкој Албанији, наглашавајући како она није „бринула“ о Албанцима ван Албаније. То се не би могло рећи за Енвера Хоџу који је имао снажну свест о јединству свих Албанаца, а посебно је ту истицао положај Албанаца на Косову и није га нимало игнорисао. Упркос своме комунизму, чак и у најдогматскијој форми, Енвер Хоџа није доводио у сумњу свеалбанску националну идеју и остварење програма уједињена свих Албанаца на Балкану. Као што смо недавно објавили, правио је и војне планове за инвазију на Југославију како би припојио Косово Албанији.
Суљстарова у својим радовима посебно подвргава критици признатог највећег албанског писца Исмаила Кадареа. Полазећи од тога да је у Енвер Хоџиној Албанији задатак литературе био да делује у правцу стварања „новог албанског човека“ и да прикаже како су се Албанци борили на страни европске цивилизације и прогреса, преузет је европски клише о „варварским другима“. Прво су то били Турци у складу са сликом европског оријентализма, а онда су на њихово место у Кадареовим романима дошли Руси и Кинези, онако како се режим разочаравао у њих. Занимљиво је Кадареово гледиште у моменту када почиње „азијатизација“ Албаније и Балканског полуострва. То је Косовска битка 1389. о којој Кадаре пише као о поразу хришћанске коалиције од стране Османлија: „Авај, Балкан је освануо као Европа и заспао као Азија“.
Суљстарова је критичар занемаривања “оријенталне” историје и традиције Албанаца, посебно оне која се односи на отомански период. Тако он не поштује превише албанске иконе, а међу њима ни најпознатијег албанског писца, добитника Букерове награде, Исмаила Кадареа. У својој књизи “Бекство са Истока”, Суљстарова експлицира како је албански национализам од раног 19. века надаље имао „исламофобични карактер“, што се често одсликава у Кадареовим делима. „Кадареови романи бележе велике политичке промене у албанској историји“, пише Суљстарова. „Његов оријентализам, и начин на који он шири своју националистичку исламофобију на све друге видове ксенофобије, јесте невероватан и забрињавајући“, упозорава он.
Писац и политички аналитичар, Фатос Лубоња, написао је да “нам је постало нормално да се позивамо на Кадареа, а да не примећујемо да он у својим књигама испољава расистичке ставове, и не само према кинеском народу“. Према мишљењу Лубоње, Кадаре у својим романима непрестано пише о албанској „раси“ и њеним конфликтним односима са суседнима земљама. У својој књизи из 1990. године, „Позив у студио“, Кадаре пореди албански језик за елегантном дамом, а српски са балканско-египатском слушкињом“, тврди Лубоња.
Антрополог из Тиране, Арманда Кодра, такође проналази расистичке елементе у Кадареовим делима. „Кадареове романе карактерише снажна етноцентричка оријентација, он има фанатичан однос према албанској националној чистоћи, покушавајући да докаже да Албанци немају никакве везе са својим балканским суседима, нити са оријенталном религијом као што је ислам“, каже Кодра.
„У једној од својих последњих књига, он говори о албанској белој раси, о албанској чистој крви, и каже да су страни завојевачи попут Турака донели своју културу у Албанију да би искварили њену изворну аутохтону културу”, додаје Кодра. Историчар Артан Путо чак одлази корак даље. „Кадаре представља споменик расистичкој мржњи у албанској култури“, тврди он.
Кадаре одбацује све критике, говорећи да су они који га оптужују за расизам заведени или нису читали његова дела на прави начин. Лубоњу је назвао „завидним писцем“ и оптужио га да је извукао његове речи из њиховог оригиналног контекста. „Нећу назвати ову антиалбанску патологију лепшим именом него куга“, додаје он.
Суљстарова указује да концепт “неоалбанизма” заборављеног писца Бранка Мерџанија који се рехабилизује у модерном времену, данас треба посматрати као истовремено национални и „окцидентализирајуц́и“ тренд, који би, поред Мерџана и Ванђела Коче, требало да обухвата и Коњицу, интелектуалце католичког свештенства, много дугује турским коренима.
Суљстарова упозорава да Мерџанијев “ноалбанизам” није био сасвим аутентичан систем мишљења, вец́ у великој мери позајмљен из идеологије „турцизма“ турског мислиоца Зије Гекалпија (1876-1924). Гекалпи је осмислио идеолошки систем који би оријентисао и водио изградњу турске нације и модернизацију турског друштва, систем који би имао утицај на политику коју је следио Ататурк. Изгледа да је Мерџани имао исту амбицију: да од “неоалбанизма” направи интелектуални водич за краља Зога и албанску омладину.
Суљстарова афирмативно прихвата Гекалпијев став да „народ са идеалима никада не умире, јер и када ослаби, он се обнавља виталним импулсом који му идеал даје“ који је позајмљен од Анрија Бергсона. Животна страст је оличена у великим људима, или генијима. То су људи који се снагом инспирације из националне културе у одлучујуц́им тренуцима претварају у лидере: „Геније је особа која преко воље претвара своју душу у рефлектујуц́у површину скривене и стваралачке моц́и нације“. Постоје кризе, али кризе не могу да трају без прекида. Након што криза прође, идеали не нестају, вец́ се чувају кроз националне симболе и сећање херојских векова. Виталност је суштинска у пројекту „неоалбанизма“ за стварање албанске нације у одсуству државе или националистичке традиције.
Мерџани теорију еволуције назива извором фатализма, песимизма и очаја, а младе људе позива да се „спаситељским скоком“ окрену Бергсоновом учењу као инспирацији за свој национални стваралачки рад.
У есеју објављеном 2002. године, Суљстарова жали што је „неоалбанизам“ остао „напуштени модел“ албанских политичара и интелектуалаца који нису успели да створе „аутентични ментални покрет“ који би оријентисао албанско друштво ка демократији и интеграцији у ЕУ.
Поводом годишњице косовске „државности“ Суљстарова је констатовао да је Косово направило много компромиса, помињуц́и заставу коју је назвао “крпаном”, као и химну коју је назвао “без речи”. Од Косова не може да се тражи више компромиса од овога.
Сутра: Долазећи сукоб романтичног револуционара и иновативног бунтовника
Драган Бисенић, новинар
