Порани мученица, Српкиња, да наложи шпорет мртвоме дому…
Још за мрака, ископаних очију и сломљених руку…
Помузе побијену стоку и пристави крваву варенику…
Хитра, преклана и распета о крушку, пребијених зуба покида клинове из шака да умеси хлеба.
Жури да пред мужа обешеног о вериге принесе кафу и ракију, лаконога мученица, пребијених ногу…
Уморио се домаћин, Србин, тежак- до касно је гостио комшије…
Поноћ је прошла док су му силовали, побили и спалили све.
Ваљају добре комшије више него род…
Именом су звали све што су клали…
Извинили се што су затрајали толико, брже би да се снаја није отимала у пластовима више куће…
Да није пркосила, Српкињица, да је молила за смрт, да их није гледала право у очи док су били на њој- очас би силовали и задавили, но младо, поносно, тек дошло у кућу…
Само што се у њој заритало Српче, још се нису ни одлучили по којем ће га безглавом ђеду назвати, да ако се коначно запати мушко име непреклано, но…
Само да се није отимала и пркосила дочекала би да види дете кад су га истргли из ње и бацили на пламене навиљке…
И сена су побили, сломили стожине ко кичму Србину.
И ливаде, да не србују, да закорове…
Поранила је мученица, Српкиња, пре очију и видела да синовима и кћери распреми гробове…
Ону постељину што је чувала за даровање, дошло је време, наздравље, земљу да дарује…
Док још гори кућа да рашири окна, да планина замирише, да се безока нагледа безглаве деце…
Тихо, лаконога мученица, да побере росне крстаче и ноктима уреже имена…
Самоникле крстаче, дивљаке, вазда су добро рађале…
Да их пободе мајка у крваву земљу и послужи врућега хлеба крај њих, сад ће деца…
Па, да сирота почине, тихо умре да ког не пробуди, пре него што петли најаве опела за српска села…
Села којих више нема, која нико не помиње и не жали.
Села у којима су се прве комшије одазвале ђаволу на мобу,
па затрајала до касно у ноћ.
Где су им ђедово застали- они су доклали…
Но, ко да пожали мучене Српкиње дроб- Српкиња дарује земљу, Српкиња довека рађа гроб…
