Разговор са Матијом Бећковићем у подкасту “Рубикон“ је отпочет најскупљом српском речју Косовом, настављен о колонама прогнаних Срба из Крајине, а завршен, како и доликује разговору са нашим великим академиком, песмом. Дотакли смо се још и вере и невере, родољубља и патриотизма, Драже Михаиловића и митрополита Амфилохија, Русије и Америке. Разговарали смо о најлепшим српским речима, младим генерацијама које долазе, части и издаји као и о узвишности у страдању за Христа.
Разговор отварамо питањем колико је наслов његове књиге Ћераћемо се још решење проблематике Косова?
„Реч је створила свет. Није га створила па га оставила, него је наставила да га и даље ствара. А у наше време се чини да је реч изгубила сваки смисао и да речи више не значе оно што су досад значиле. Тако да, док смо ми постојали, док је постојала реч, то питање се није ни постављало, а чим се поставља, то значи да не постојимо. Али тако не може да се заврши и зато остаје једино и увек Ћераћемо се још.“
Ко се одрекне Косова, постаје благајник издаје
„Човек чија реч не вреди, не вреди ништа. Довољно је рећи то да се то питање независног Косова нигде и никоме на целоме свету не поставља и да, рецимо, већина човечанства не признаје Косово, али не, не притерују ту већину да призна Косово него притежу нас. Е, сад мене баш занима како бисмо у очи погледали тој већини и онима који то не признају, онима чије Косово није, него да признамо ми, чије је Косово. Тако да је признавање Косова као независне државе поништавање нашег постојања и од нас се то и захтева, да сами себе поништимо.“
Наш академик тврди, да, колико год апсурдно звучало, жртве се никад не би мењале са својим џелатима и то нас уводи у колоне прогнаних Срба са својих вековних огњишта.
„Неколико пута сам наговарао понеког владику да направи један велики постер, где би једна поред друге биле постављене две колоне. Да једна иде преко Албаније, а друга од Книна до Београда. Једни иду промрзли кроз снег док други, на тракторима, возе читав свој живот.
Највише сам се љутио на Милошевића што није вршио директан пренос прогона Срба из Крајине.
Такве масовне сцене свет није видео ни таквог агресора. То непроцењиви документи. Нисам видео ништа потресније од оне деце која возе тракторе и на њима спаковане кућице за псе, читави животи који су стали у једну приколицу трактора.“
Будућност нам је непозната, зато се прошлости морамо сећати
Бећковић каже да никога до нас самих не можемо кривити што смо у заостатку са истином по питању Драже Михаиловића.
„На суђењу генералу Михаиловићу рекли су како је он заклао једнога америчкога пилота. А тај пилот се појавио у Њујорку, на Петој авенији, са великим транспарентом на ком је писало Није ме заклао, него ме спасио. И постоји његова фотографија са тим транспарентом усред Њујорка, али ми је нисмо никад видели у нашим новинама и сад не можемо рећи да нам је то неко други крив, а прошло је 80 година од тад.
Не могу људи сада да верују да нешто, због чега су добили петице и похвале, дипломирали, докторирали, да је то била лаж.“
У подкасту су се осврнули, неминовно, и на сукоб великих светских сила, Америке и Русије.
„Велике силе су, након пада Берлинског зида, рекле како нема више граница, да је слободан проток капитала, људи и идеја. А након укидања граница, свега неколико деценија касније, само човечанство се нашло на испиту највећег опстанка. Треба сад неко да докаже да Русија није велика сила, а то није никад нико тврдио, од кад је света и века. То су људи били давно примили к знању и сад одједном треба Русија да пристане да буде нека регионална, мала држава. То су Амеруканци кренули и да и докажу.“
На наше питање зашто се од нас тражи да уведемо санкције Русији, академик одговара да се од нас на тај начин тражи да се одрекнемо свог образа и части и уведемо санкције земљи која не само да нас није нападала него нам је и помагала. То није само питање политике већ питање морала и части.
„Увођење санкција Русији је једна врста инцеста“
То што се не сећамо најскупље ћемо да плаћамо, каже Бећковић. На наше питање да прокоментарише недавне догађаје, а у вези са транспарентом на ком пише Кад се војска на Косово врати, академик се присећа свог дружења са митрополитом Амфилохијем.
„Па, он се винуо на небу под облаке и ми се већ сад чудимо откуд се он међу нама обрео у ово време, тако да је његово место у историји осигурано за вечита времена. Он је ту песму певао и стално је додавао нове стихове. Певао сам и ја са њим заједно и никоме није ни падало на памет да би то могло бити неки проблем и да би то могло некоме да смета. Ту песму није спевао Амфилохије, он ју је само певао, исто као и ја.“
„Можда је ово прилика и да кажем да је част Србина кроз векове била изазивана. Турчење је било предлагано и ђакону Авакуму и једна старица га је саветовала да не гине тако млад и леп, види Бог шта је људска мука и невоља, него да се потурчи, а он се окренуо према њој и питао Мајко умиру ли кадкад и Турци? Тако да је Авакумов одговор старици мој одговор свима који ме питају да ли бих се одрекао не само Косова него било ког дела неке српске територије.“
За крај разговора Матија Бећковић, у свом стилу врсног аутора, на питање како види разрешење сукоба светских сила одговара:
„Па, можда бих могао да одговорим једном песмом која се зове Огледало, а гласи овако:
Кад смо ослободили Београд, одведоше нас у цркву Ружицу да се причестимо. Али поп не да причесну ужицу, док се не исповедимо. Мене упита јеси ли убио, јесам рекох, а он па војниче, зашто си то учинио. Ишао је на мене убилац, изнакажен, запаљене главе, испамећен, исплажен, крвниковим очима ме гледао. Мора да сам тако и ја изгледао. Пуцао сам, као у огледало. Досад сам мислио да сам га убио, али чим сам овамо крочио, осетих да отад он живи у мени и да је овде у цркви Ружици на моја уста и проговорио, да се никад не сазна ко је кога убио.“
