Историјски извори говоре да је lingua montenegrina успостављена по први пут у Црној Гори, у њеној вишевјековној, иначе српскојезичкој повијести, у вријеме италијанске окупације, али ријетко се говори, па и зна о томе да су за његову савремену „кодификацију“ заслужни, ништа мање него банкомати црногорских банака.
Још прије његовог уставног озваничења као службеног језика, „црногорски језик“, алиас lingua montenegrina, искочио је са банкомата као језичка опција за подизање цркавице у приватној држави, прије три године свргнутог господара глади и подјела. Онај ко није знао да подиже новац са банкомата користећи опцију енглеског, њемачког, француског или италијанског језика, постепено је навикаван на употребу „црногорског језика“ као јединствене Lingua ex machina – „језика из строја“.
Парафраза ове чувене позоришне синтагме, у овом случају трагикомичне и понижавајуће, сасвим је на мјесту, јер кривотворитељи српског језика, у недостатку аргумената, посегли су за отпуштањем 28 професора из Никшића и Херцег Новог који су се противили преименовању српског језика, и за банкоматом као примарним локусом понижавајућег озваничења „службеног“ језика. Тако је, у недостатку било каквог историјског, научног и логичког утемељења, банкомат постао и језикомат, справа из које је искакао дотад у Црној Гори непостојећи језик, ако изузмемо период фашистичке окупације. Тек 2007. године – након референдума који је Црну Гору отцијепљену из заједничке државе са Србијом претворио у „здјелу за просјачење“ (begging bowls, како се у западном политичком дискурсу означавају такве творевине), и са изгласавањем новог црногорског устава – lingua montenegrina (ex machina) постаје службени језик.
Будући да је српски језик једина сувисла, дакле историјски, културолошки и научно заснована опција, предстојећи попис, који се одржава у демократичнијем амбијенту од онога репресивног прије дванаест година, показаће да је језик из банкомата и кладионица у међувремену девалвирао, и да се алеаторне политичке игре са језиком, науком и културом завршавају губитком. Хајдегеровски речено, српски језик је кућа нашег бића.
