Пише за Косово онлајн: Драган Бисенић, новинар
Одбацивање Хиловог споразума
Када је настала криза 90-их, Демаћи није прихватио Ругову као политичког лидера.
“Господин Ругова и ја имамо исти циљ, али је разлика у томе што се он много више ослања на спољни фактор и није спреман ништа да жртвује. Није спреман да иде у опасне воде”.
“Ја од почетка нисам био за такозвану групу Г-15, пошто да нисам био за Ругову”, рекао је Адем Демаћи.
Демаћи је признао да ни Ругова није био за њега, иако га је својевремено одредио за једног од 15 преговарача са српским властима. Демаћи, како каже, није пристајао да седи у таквом друштву, предвиђајући “ово што се догодило”. Он сада ликује, говорећи да је био у праву јер “он је у стању да ради сам, само из своје главе и – нека му је на здравље. Мислим да његов одлазак у Београд представља фаталну грешку.
Он је овим кораком изненадио не само Албанце (па и Србе), него и цео свет који је почео да јаче утиче на српску страну у смислу попустања. То нису никакви преговори. И шта то Ругова има Слоби да каже? Мени то није јасно. Па онај ’оквир” Холбрука, то је само културна аутономија”, казе Демаћи.
Ругови и његовој четворци (Бакали, Агани, Сурои, Нуши) Демаћи је оспорио и легитимитет, јер је “према Качаницком уставу” председник “Републике Косова” имао обавезу да до 26. априла, најкасније шестог маја, конституише Парламент Косова, “а након одласка у Београд и под оваквим условима сада видим да он уопште нема намеру са сазива Скупштину. Његова партија је преполовљена, он је остао готово сам и подржава га можда само један крак Либералне партије и крило Социјалдемократске партије Каћуше Јашари”. Ругова је, по Демаћију, “очито спреман да прихвати културну аутономију и бојим се да нас чекају расцепи (међу Албнацима), крвопролића и зла, јер Албанци не могу прихватити ништа друго осим самосталног и независног Косова”.
Две године касније, придружио се Ослободилачкој војсци Косова (ОВК), као шеф њеног политичког крила. У интервјуу за Тхе Неw Yорк Тимес 1998. године, одбио је да осуди насиље ОВК, наводећи да „пут ненасиља није нигде одвео. Људи који живе под таквом врстом репресије имају право на отпор.”
Оно што се збирно називало “Ослободилачком војском Косова” чиниле три главне групације које нису биле ни хијерархијски, ни оперативно повезане.
Прва је била дреничка група, која је била доминантна и под утицајем албанских “марксиста – лењиниста” из Швајцарске. Другу су чинили људи око “премијера” Бујара Букошија и Ахмета Краснићија (ФАРК) који су имали подршку не само мешу Албанцима, бившим официрима Југословенске народне армије и припадницима полиције него и владајућих кругова у Тирани.
Између ове две групе током 1998. године водила се жестока борба за власт која се завршила победом “марксисталењиниста”, бекством Ахмета Краснићија у Албанију и његовим убиством у Тирани септембра 1998. године.
Подршка припадника ФАРК-а Ибрахиму Ругови изазивала је жестоке реакције њихових противника, о чему је сведочила изјава Јакупа Краснићија, портпарола ОВК, да “не признаје ни Ругову као врховног команданта ОВК, ни постојање Прве бригаде, која дели политички покрет на Косову.”
Трећу струју ОВК чинили су релативно малобројни следбеници Адема Демаћија који се, после краткотрајне улоге политичког лидера ОВК у зиму 1998/99. разишао са Хашимом Тачијем, Бардилом Махмутијем и осталим младим “марксистима-лењинистима“ и наставио самостално политичку активност. То је био разлог због којег је ОВК имала релативно децентрализовану командну структуру, која се очувала и по завршетку рата.
Иако најјача, дреничка група (Хашим Тачи, Сами Луштаку, Јакуп Краснићи, Шабан Шаља, Рам Буја и др.) имала је ривале у другим регионалним групацијама ОВК, нарочито оним на чијем челу су Рустем Мустафа (“командант Реми”), који има упоришта у Лапској области, и Рамуш Харадинај чија су упоришта у Метохији.
Доминација ОВК уклонила је раније структуре политичког живота. Два радикална политичка противника умереног руководства косовских Албанаца, Реџеп Ћосја и Адем Демаћи одбили су да признају незванични косовски парламент.
“Не признајемо тај парламанет. То неће допринети јединству албанског политичког покрета, већ ће инстутиционализовати његове поделе“, наводи се у саопштењу Ћосјиног Албанског демократског покрета. Портпарол Демаћијеве Парламентарне партије Косова Јонус Салихај изјавио је да „парламент у коме нема половине партија са Косова не може да доноси никакве одлуке”. Припадници Ослободилачке војске Косова „сада одлучују о Косову”, рекао је Салихај.
У јесен 1998. Демаћи је ушао у нову кризу у односима са ОВК којима је био политички представник. Он се после једне акције у којој је отето 13 албанских политичара привремено повукао, образлажићи да то чини због болести. У то време дошло је и до великих немира у Албанији, када је Саљи Бериша изгубио изборе и покушао да свргне Фатоса Наноа који је тада био председник владе.
Демаћи је осудио Беришино понашање, али је истакао да су косовски Албанци “одавно кренули да се ослободе српског туторства без рачуна да ће нам Албанија бити од велике и значајне помоћи », иако «било ко да дође у Албанији на власт, народ у Албанији саосећаће са нама”. Демаћи је потврдио да ОВК одржава односе са политичарима у Санџаку, “јер се сви ми кувамо у истом лонцу”, али “они се нису мешали ни када се водио рат у Босни, што им је била обавеза, па не видим засто би сада баш нама помагали”.
Демаћијев темперамент описана је епизодом када је посетио УЧК у Дреници, да би се после тога групу пресрели југословенски војници. Она се препричава, мада се не зна колико је истинита и шта је ту легенда, а шта стварност.
Крајем јесени 1998, наводно су Демаћи и његов саветник за војна питања, Сулејман Ајети посетили су у штаб ОВК у Дреници. У сумрак су стигли до насеља Сопај у Лапушнику у Глоговцу, где су их изненада окружили. Њихов командир упитао је Демаћија куда иду. Демаћи је пркосно узвратио: “На путу смо ка ОВК, коју ви свакодмевно доживљавате на својој кожи и не усуђујете се да је зауставите, али заустављате мене, мирног и ненаоружаног човека”.
Док су чекали да им командант овери документа, Демаћију је пришао млади војник и запретио му аутоматом чију цев му је примако до грла: “Убио бих те на лицу места”. Демаћи је наводно, мало устукнуо, поцепао кошуљу да би открио груди,па узвратио: „Пуцај“! Војник се збунио. У то се вратио његов командир који је вратио документа и пустио их да наставе пут.
Демаћи је објаснио да је он представник “политичког”, “мирног“ дела ОВК, који представљају „мирни покрет ОВК што је покушај да се политичким средствима реши проблем. То је један старији покрет. А ОВК је створена недавно, онда када је било сто одсто сигурно да српски резим и наши пријатељи Американци и Европејци не мисле да нас награде што смо све време били мирни“.
Он је објаснио да је очекивано „да ће нас Србија прихватити, а да ће Американци и Европејци да принуде Србију да прихвати вољу Албанаца изражену на референдуму 1991. године. Чекали смо све до Дејтона. Сада је јасно да свет не жели нашу слободу“, рекао је Демаћи.
Ова подела на „мировно“ и на „војно крило“ ОВК, происткла је из схватања да се Србија само мирнијим путем не може убедити. Демаћи је био убеђен да се ни воља Албанаца не може остварити само војном снагом, те због тога ипак „треба преговарати“.
Он је прецизирао да је то значило “Косово – републику“, „потпуно суверену, самосталну државу и када од тога није било ништа, родјена је ОВК“.
У тада склопљеном споразуму Хил – Милошевић, оценио је да „пројекат господина Хила врви од недефинисаности из којих се види да Косово мора остати под српским суверенитетом. Нуди нам се мање него сто смо имали по Уставу из 1974. године. Чуо сам да ни господин Ругова није прихватио тај споразум“, изјавио је Демаћи.
Овде се мисли на споразум који је постигнут 2. септембра 1998. где је Кристофер Хил, тада амерички амбасадор у у Македонији , након одвојеног састанка са Владом Србије и лидерима косовских Албанаца, известио да су две стране генерално сагласне око основног мировног оквира аутономије који би одложио коначно решавање правног статуса Косова за привремени период од око три године.
Бивши потпредседник савезне владе и председник Владе Србије, Никола Шаиновић, испричао је да је Кристофер Хил у пролеће 1998. имао две политичке активности, једна је спровођење споразума Милошевић-Ругова о образовању уз посредовање Ватикана, и друга, преговори Милошевић-Ругова о самоуправи на Косову.
“Пошто Милошевић и Ругова не разговарају директно, Хил преноси поруке од једног до другог и тако су документи о нацрту самоуправе на Косову и Метохији под називом Хил 1, Хил 2 и Хил . Он је ту упорно радио и сарађивао на томе да се направи концепт самоуправе на КиМ који би уз споразум о образовању био значајан фактор стабилности. Другим речима рата не би било 1999. године”, рекао је Шаиновић.
