Може ли ико замислити да српски амбасадор у Француској, мимо знања и дозволе тамошњих надлежних институција и родбине упокојених, бане на француско гробље и оскрнави успомену на њихове погинуле војнике? Француски „амбасадор“ у Приштини Оливије Геро је, игноришући челног пастира Епархије рашко-призренске који је, кад год је народ остајао без потпоре сопствене државе, још од времена патријарха Макарија, хтео не хтео, преузимао улогу етнарха, па игноришући месног пароха и осећања српског народа, управо то урадио. У договору са приштинским властима Геро је дао себи за право да преуреди парцелу на страдалном српском гробљу за које Албанце не везује ништа до дводеценијски вандалски насртаји на хумке упокојених Срба. Овим несхватљивим поступком француски дипломата је засвагда успоменичио властито безумље. Претходно изместивши споменик српским јунацима палим за Отаџбину у Великом рату, по налогу поменутог, постављене су црне мермерне плоче с порукама захвалности тзв. Косова француским жртвама, свакако и на албанском језику. Пре три дана, на Дан победе у Првом светском рату (који су европски манипуланти преименовали у Дан примирја, а многи Срби, као и штошта друго што оданде дојаве, олако прихватили), француски „амбасадор“ је у друштву немачког колеге и уз присуство тзв. косовских гардиста, положио венац на сасвим измењеној спомен-парцели која својом декорацијом, политичком поруком и насилништвом представља само још један вијак у фрацуско-немачком плану за решавање косовскометохијског проблема. Безочно скрнавећи почивалиште српских ратника и одајући почаст француско-немачком савезништву на српском православном гробљу (параду су могли уприличити и другде, али би била без ефекта), Француз нам је још једном поручио да се његова земља, ако не декларативно, оно низом поступака, одриче савезништва са Србијом у Великом рату. Ако ли је реч о самовољи „његове екселенције“ (у шта је тешко поверовати), најмање што се очекује од наших власти јесте да макар упознају француског председника (озбиљне државе би упутиле ноту) о поступку његовог намештеника у назови држави који се придружио гроболомницима у затирању српске културне и духовне баштине на Косову и Метохији.
Текст који следи написала сам после једне посете Грачаници пре двадесет и три године. Прилажем га ради подсећања на то да се, упркос стогодишњем горком искуству, повелик број Срба и даље теши заблудама.
FRANCE–SERBIE, 1914–1918
Срби измишљају непријатеље. А биће да их, барем у минулом веку, нису ни имали. Балкански ратови. Који непријатељи? Србима пало на ум да се ослобађају оних што су их безмало пола миленијума учили „цивилизацији“: рушили застарелу архитектуру и куле зидали од људских лобања. Па Први светски. Зашто би Аустроугари и ини били виновници српског наума да препешаче Албанију у потрази за гробницом плавом. Ко им је бранио да изгину код куће? Други светски – поготово. Подарили нам смрти дечије, ђачке. Стотину за једног. Како бисмо иначе поеме писали? Очеве и синове купили, па у фургоне. Да ослободе Србију гладних уста. После нам нешто од очева и синова вратили. Како и следује – „пријатељски“: што засвагда замукле или спремне за укоп, што у кутији с пепелом.
Кад је Америка повела Трећи – „хуманитарни“ рат, Србија у бившој „савезници“ опет видела непријатеља. А „поспремачи историје“, због недовољне ефикасности претходника, дошли да исправе што се исправити може. Они више од педесет година – од Хирошиме и Нагасакија, па све до Багдада и Београда – незналицама демонстрирају масовно истребљење или трајно онеспособљавање деце једним простим притиском на дугме.
Зато су из авиона и малу Милицу, Бојану, Стефана, Дејана, Марка, Бранка, Ољу, Јулију, Драгана – све наше Беле Анђеле од шест, три, две и непуне године дана.
Не баве се Американци залуд науком. Њихови „хуманитарци“ су установили да је разорном садржају бомбе врло „учинковито“ додати нешто уранијума. Онда и оно у мајчиној утроби иде у прилог „колатералне штете“.
Захваљујући бројним „пријатељима“, Србија спада међу земље најнасељеније гробљима. „Поспремачи историје“ настојали су и тога да је растерете. У најновијем „хуманитарном“ рату чинили су колико год су могли. Гробља су претварали у кратере те, након киша, сада тамо имамо језера. А Срби измишљају како су им Американци непријатељи.
Манастири нарочито штете „демократском“ поретку. Уместо искорака напред, враћају у једанаести век. Како би помогли Србији, Амери су ангажовали агарјане, незаменљиве мајсторе – рушитеље и црквопалитеље.
Мора се признати да су Срби, осим што „измишљају“ непријатеље, „непогрешиво“ и непорециво истицали и своје пријатеље. Настојали да то пријатељство ознамене спомеником, натписом, и тиме овековече братство по оружју, судбини и жељи за слободом. Чим је избио Трећи „хуманитарни“ рат ови су похитали да Србију у то и увере. Међу првима који су се потрудили да се Срби што хитније бомбардују бејаше и не мали број оних из братског племена чију несрећу Срби и деле и осећају. Готово да не би „савезничке“ престонице – од Париза, преко Лондона до Вашингтона, одакле се нису огласили да се наша земља, растерећена деце, цркава и двехиљадугодишње заблуде, укључи у „демократски“ нови светски поредак – царство новца и интернета. О Француској да и не говоримо.
На једном од средишњих стубова Свете Грачанице, Срби су, у љубавном заносу, ископали четвороугаони прозор и уденули металну плочу. На њој натпис: France–Serbie, 1914–1918. Не би им жао што повређују староставну Зиданицу. Ни труда некадашњег фрескописца, а нити Светог архангела Михаила чију фреску нагрдише. Пријатељски им заклет не оста без награде. Ибер Ведрин нештедимице облачи понад Србије.
Посмртно унижавање српских жртава: Француз наставио праксу Британаца
С друге стране стазе, до самог спомен-обележја српским јунацима у Првом светском рату, по доласку међународних снага нереда „никла“ је најжалоснија парцела на приштинском православном гробљу. Србе, уморене у становима или на улицама Приштине, па оне који су ненадано и учестало „умирали“ у приштинском Дому стараца, затим киднаповане па усмрћене далеко од своје куће (Милка Влаховић и њен супруг киднаповани су у Ратишу код Дечана 1998. године), Британци су заједно са својим штићеницима Албанцима, упркос молби приштинског пароха да дозволе њихову достојну сахрану, српске мученике, у пластичним врећама везаним жицом (понекад и без те вреће), просто бацали у црну земљу. Изнад главе су им, уместо крста, побадали лимену плочицу са штурим подацима исписаним масном бојом и албанском графијом. Понашање француског „амбасадора“, по изостанку пијетета према српским жртвама и по, с Албанцима удруженом, незаконитом вршљању на месту уснулих Срба, умногоме подсећа на безочност британских војника.
